Фото: Promo
| Vedrana Rudan
БАЊАЛУКА - Ведрана Рудан била је лудо храбра жена. Са њеним одласком индекс кукавичлука у Хрватској одлетио је у небо.
Овим ријечима се књижевник Миљенко Јерговић опростио са књижевницом Ведраном Рудан на свом блогу. Писац није уљепшавао свој лични однос са колегиницом, али је дао један од најискренијих опроштаја са неким чији живот и дјело није поштовао само он, већ и бројни поштоваоци широм региона и свијета.
Били смо у грозним односима, она са мном више него ја с њом, никада нисмо проговорили. Уствари, нисмо се ни упознали. Али није ми то сметало, јер сам, ваљда, однекуд слутио то да сам већи пријатељ с онима с којима нисам у добре, него с онима који су ми, тобоже, пријатељи. Осим тога, оно што је Ведрана радила по Хрватској и по околици било је важно и велико, свакако веће од особних надјебавања. И да, псовала је са стилом! И вољела је овај свијет - додао је Јерговић.
Књижевница и новинарка Весна Дедић написала је да је отишла жена која је оставила траг у срцима оних које је вољела, а и у душама оних који њу нису вољели, док је музичарка Ида Престер истакла да је Руданова била ријетко храбра и моћна жена.
Нико је није могао добити у вербалном окршају, баш нико. Политичари, ТВ водитељи, интелектуалци, предузетници, комичари... сви су стрепили од њеног бритког ума - навела је Престерова.
Новинар и уредник Александар Станковић поручио је да ће је се сјећати као неустрашиве и луцидне жене, захваливши јој на храбрости и љубави. То је само дио објава којима се широм региона опраштају од Ведране и они који су је вољели, али и они које је живцирала својим текстовима и наступима.
Покојна умјетница од овог свијета се опростила у свом стилу, духовито и бритко, са кратком поруком: "Ведрана је отишла на подручје без сигнала", објављеној на службеној страници, на којој је посљедњих мјесеци документовала своју борбу са раком.
Том кратком реченицом завршена је једна од најнаупечатљивијих прича хрватског новинарства и књижевности посљедњих деценија. Порука није била случајна. Ведрана Рудан је још у марту 2025. године, гостујући код Александра Станковића у емисији "Nedjeljom u 2", рекла како жели да њену смрт људи схвате управо као "одлазак на подручје без сигнала". Тада је већ отворено говорила да болује од неизљечивог рака и да зна шта је чека. Имала је 76 година.
Иза ње остају деценије новинарства, петнаест књига, позоришне представе, милиони читања њених текстова и публика расута по читавој регији. Остаје и ауторски глас који се могао вољети или презрети, али га је било готово немогуће замијенити са било чијим другим. Ведрана Рудан није била жена компромиса. Сукобљавала се са старом и новом хрватском влашћу, са медијским власницима, Црквом, предсједницима, националистима, либералима, љевицом и десницом, без длаке на језику. Неријетко је прелазила границе доброг укуса, понекад и границе које су њени послодавци сматрали неприхватљивима. Али једно је кроз готово читав њен јавни живот остало исто – одбијала је да говори оно што се од ње очекивало.

Ведрана Рудан рођена је 1949. године у Опатији. Била је новинарка, колумнисткиња, радила је као уредница на Хрватском радију и као водитељка ТВ емисије. Сваки пут је добила отказ, уз бројне покушаје цензуре.
Највећи преокрет у њеној каријери догодио се 2002. године, када је у 52. години објавила роман "Ухо, грло, нож", који је означио почетак правог феномена. Главна јунакиња Тонка Бабић у бијесном монологу говори о браку, сексу, породици, мушкарцима, национализму, рату, Хрватској и сопственом животу. Књига је Руданову готово преко ноћи претворила из познате новинарке у књижевни феномен. Захваљујући књижевности, Руданова је пронашла простор у којем више није било уредника који јој може искључити микрофон, угасити камеру или дати отказ.
Ведрана Рудан писала је на свом блогу rudan.info. Имала је преко триста двадесет четири хиљаде пратилаца, а страница јој је погледана преко тридесет милиона пута, због чега је била вјероватно најчитанија особа у региону. Живјела је у Ријеци са мужем и двије мачке.
У издавачкој кући Лагуна објавила је књиге "Зашто псујем", "Мушкарац у грлу", "Ухо, грло, нож", "Дабогда те мајка родила", "Костури округа Медисон", "Живот без крпеља", "Плес око Сунца", "Кад је жена курва / Кад је мушкарац педер", "Пудинг од ванилије", "Љубав на посљедњи поглед", "Доживотна робија", "Бесплатна достава", "Црнци у Фиренци" и "Умријети без стреса".
У једном од интервјуа за "Глас Српске", није имала дилема око мотивације за своје писање, тврдећи да, да није била читана, не би ни писала.
Све своје књиге сам написала за своју душу, а како на овоме свијету има много људи чија душа личи на моју, немам никаквих комуникацијских проблема са својим читаоцима. Ја волим њих, они воле мене, драго ми је да ме читају. Постоје писци без читалаца сигурни у своју генијалност и успјех педесет година након смрти, ја такво стрпљење немам. Воли ме сад, читај ме сад! Најискреније, да нисам читана, престала бих са писањем. Уживам у успјеху, мук књижевних критичара или њихово пљување уопште ме не узнемирују. Критичари су и за Ван Гога говорили да не зна сликати. Мислите да сам претенциозна, да о себи имам високо мишљење? У праву сте - рекла је тада Руданова.
О својој бици са карциномом писала је искрено, без патетике, а о умирању је имала само један став: да треба умријети достојанствено. За борца каква је била, живот са болешћу био је тежак изазов, али није дозволила себи да клоне духом.
Текстови попут "Девојка у загрљају метастазе", објављени на њеном блогу, говорили су о стању здравства у Хрватској, о великом поштовању које је имала према медицинском особљу, али и о њеној личној борби и жељи да у посљедњим данима очува своје достојанство.
Писала је и у ТВ наступима говорила бескомпромисно, не устручавајући се да ствари назове правим именом. Често су је сматрали скандалозном, а она се никада сама није трудила никога да убиједи у супротно. Напротив, трудила се да буде таква каквом су жељели да је прикажу они до чијег мишљења јој није стало. Памтићемо је као потпуно самосвојан и аутентичан глас регионалне књижевне сцене.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.