Раде Ракочевић за "Глас": Желим да ми књиге личе на рок албуме

Писао сам пјесме од ране младости, пословне колумне и текстове већ годинама уназад, али су ме два догађаја покренула да све то изађе на свјетлост дана. Први се десио када је прије 13 година, мој тада петогодишњи син Андреј, донио из вртића цртеж који је назвао „Машина за прављење Бога". Ја сам био затечен, како једно дијете може да нацрта тако нешто, а онда сам схватио, да једино дјеца то и могу. Годинама сам се послије тога враћао у мислима тој слици и записивао идеје и стихове.

Рекао је ово за "Глас Српске", Раде Ракочевић коментаришући настанак и објављивање своје прве збирке пјесама "Машина за прављење Бога", која је

изашла је из штампе овог јула у издању издавачке куће "Невен" из Београда. Ракочевић истиче да су га два прелома тренутка, од којих га је један везао за постељу, утицали на то да вријеме искористи за писање и дотјеривање пјесама, које су настале као уметнички одговор на синовљев цртеж.

- Други догађај је несрећни лом кољена на јесењем лишћу, пред дјечијом школом, који ме везао за кревет мјесец и по дана. Послије одгледаних свих филмова и серија, кренуо сам сатима да пишем нове и брусим старе пјесме и од неких стотину пјесама, ових осамнаест је створило мој одговор на Андрејев цртеж, моју Машину.

ГЛАС: За Вас берза, флег фудбал и поезија дијеле исту потребу за фокусом, дисциплином и преузимањем ризика. Који је био највећи ризик с којим сте се суочили при објављивању "Машине за прављење Бога", да ли је то реакција читалаца, излагање сопствене интиме или сучељавање са самим собом кроз стихове?

РАКОЧЕВИЋ: Цијели живот се играм са ризиком, процјењујем га, доносим одлуке и не желим право на изговор, кроз берзу, као тренер, а ево сад и као пјесник.

Нисам се плашио да подијелим своје страхове, грешке и дилеме у овим пјесмама. Некад би ме стихови изненадили, као да прсти сами откуцају оно што треба прије него им ја дам дозволу, попут пјесме Смрдибуба (омиљена мојој жени), али их нисам брисао. За мене су те пјесме дио личне спознаје, прихватања ко сам био, ко сам сада и ко желим да будем, а ту не смије да буде фолирања иначе ћу добити шарену лажу.

Искрено, ако ме неко због тога што објављујем своје стихове доживи као лошијег селектора или деконцентрисаног менаџера фонда, тај ни не заслужује да буде у мом друштву. За сад су реакције сјајне, као да видим и у другима малу искру жеље да пробају нешто слично, да неку скривану тајну жељу пусте напоље – то ме чини додатно срећним.

ГЛАС: Наслов збирке, као и цртеж на корицама, потичу од Вашег сина Андреја када је имао пет и по година. Шта за Вас лично представља та "Машина за прављење Бога", да ли је то људска потреба да контролишемо сопствену судбину или, супротно томе, повратак дјечијој чистоти и спознаји оног што је заиста најважније?

РАКОЧЕВИЋ: Мени се тај цртеж у глави одмах измијешао са Ничеоим узвиком "Бог је мртав!", без икакве намјере да звучим богохулно. Мој драги пријатељ је свештено лице и кад сам га питао како би описао моју насловну пјесму, пошто ју је прочитао, рекао је само – изазивачка.

То је тај људски порив који воли и боли, да пробамо да контролишемо судбину – сад ћемо Андреј и ја да затегнемо гдје треба и ето спремне машине која ће радити како ми желимо, која ће направити Бога који ће нас слушати! Али, нико нам не може забранити да покушавамо, ја сам то урадио овом књигом, која, како пролазите кроз њу, даје на крају и мој одговор, шта је то што је најважније у животу.

ГЛАС: Да ли је писање ове збирке за Вас било интензивно, у "једном даху", или је то био дугогодишњи процес слагања мозаика

РАКОЧЕВИЋ: Неке су пјесме биле годинама у мени, неке напишем док чекам семафор у Београду (мада и то зна да потраје). Желим да ми књиге личе на рок албуме, гдје свака пјесма има своје мјесто, и тај процес избора која ће пјесма ући у коју књигу, на ком мјесту, ми је веома важан. Зато у МЗПБ имам три поглавља – прво "Удахни" има само три пјесме, али ту су зато што је сјећање варљиво и ако су те три сцене из мог дјетињства опстале толико дуго у мени, заслужиле су да буду у књизи. Друго поглавље је "Не диши", набијена бучна садашњост, виртуелна реалност у којој живимо и нисмо ни свјесни да смо заборавили да дишемо. Зато је треће поглавље "Издахни", један дугачак, смирујући издисај прихватања, љубави и мирноће. Наслов последње пјесме чине прва слова чланова моја породице, а сваки стих је посвећен неком од њих, и то је крај али и почетак.

ГЛАС: Неко сте ко годинама подржава пјесничко стваралаштво. Ко су Ваши пјеснички узори? Чија Вас је поезија највише обликовала као аутора?

РАКОЧЕВИЋ: Васко Попа је пјесник који ме одмах привукао својом храброшћу и умијећем да се игра са ријечима, перцепцијом, да нас привуче стиховима које на прву лопту и не схватамо, али нас голицају или гребу у стомаку, а онда се отвори спознаја - прелијеп је осјећај кад наиђете на пјесме као што је његов циклус "Игре". Велику је улогу одиграла и моја средњошколска професорица из, тада Босанског Шамца, дивна Рефика Мујановић. Ми смо по три мјесеца радили "Горски вијенац" или Маркесових "Сто година самоће", није је занимао школски програм и књиге убачене у њега по политичком кључу –  ту страст ка књижевности и бескомпромисни став још увијек носим у себи.

ГЛАС: У пјесми "Анти-Хронос" директно се супротстављате вјештачкој интелигенцији и алгоритмима, питајући зашто нам нуде "најкраћу руту умјесто најљепше". Како видите борбу човјека да сачува емоцију у свијету инстант рјешења?

РАКОЧЕВИЋ: Борити се морамо, нема нам друге. Прије 5-6 годима сам схватио са ким се боримо, када је директор фирме Netflix изјавио да је његов највећи конкурент – сан. Противник је никад тежи, заводљиво огледало наших слабости. Спас је у малим побједама, прихватања да нам је некад потребна виртуелна анестезија, али и остављању времена за шетњу, дружење, књижевност. Корпорацијама смо сви ми само бројеви, желе нашу пажњу, на томе зарађујем на берзи, али ја бих њима наплаћивао вријеме које им дајемо, а не обрнуто - ето идеје за бизнис! Емоције су неуништиве, ништа их и никад неће моћи побиједити.

ГЛАС: Рекли сте да желите да читалац током читања доживи "веселу језу". Шта је за Вас био посљедњи књижевни или умјетнички доживљај који Вам је изазвао тај исти осјећај?

РАКОЧЕВИЋ: Веселу језу носе филмови Квентина Тарантина, неке старе пјесме "The Cure" или "Азре", манга-стрип "Demon Hunters", а тренутно ме у то стање доводе приче недовољно признатих руских писаца из прве половине ХХ вијека, читам ту антологију од 3.500 хиљаде страница и уживам. То је тај осјећај кад морам да спустим књигу због неке реченице, која као да је отварила неки тајни портал у који сам провирио, па се у мени мијеша страх и узбуђење да опет провирим. Моје пјесме нису херметичке, пуне тешко разумљивих фраза, али траже да је читалац присутан, увуку вас лагано али онда не пуштају, да не каже нико да га нисам упозорио!

ГЛАС: Какав Вам је план за будућност, имате ли у припреми нову збирку поезије или можда прозе?

РАКОЧЕВИЋ: Пишем паралелно двије нове збирке, различитог сензилибилитета које се разлијавају у два правца попут меандра из "Машине за прављење Бога", сљедеће године долази сигурно једна од њих, радни наслов јој је "Замало".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.