Регион се опрашта од књижевника и преводиоца Бекима Сејрановића: Писао искрено од срца и из душе, како је и живио

Одрастао је уз Саву, био је капетан брода, волио је ријеке и пловидбу, а многи су га звали посљедњим номадом јужнословенске књижевности. Отишао је посљедњи номад - књижевник и књижевни преводилац, творац дјела попут “Нигдје ниоткуда”, “Љепши крај”, “Дневник једног номада”, “Твој син Хаклбери Фин”, Беким Сејрановић напустио је овај свијет у четвртак након краће болести у 48. години.

Блиски људи, пријатељи, његове колеге и поштоваоци његових ријечи, свако на свој начин, опростили су се од Бекима Сејрановића, а књижевник Марко Томаш се сјетио свог сусрета и пријатељства с њим. Према његовим ријечима, од трена када их је Горан Самарџић упознао у Ослу, разговарали су као да се одувијек познају.

- Били су то лакши неки тренуци у нашим животима. Правили смо по стотину планова у минуту и сваки је био луђи и несувислији од другог. Беким је неке од њих реализовао, неке само покушао реализовати. Ја сам већ упао у период кад не можеш тек тако отићи, јер други људи имају очекивања од вас, имате обавезе, одговорности. На крају, такве су ствари и њега почеле спутавати и никако нисмо успијевали пронаћи онај прави простор слободе. Он је имао више петље да самом себи каткад сломије срце и оде за сном. Лутао је, тражећи своје мјесто, јер га није могао наћи ни у каквим постојећим структурама, морало је то бити његово мјесто, простор за дјечака који живи своју авантуру. Људи авантуристе воле гледати са стране, читати о њима, али мало је оних који се усуде бити, што се каже, “мимо свијет”. Тај нас свијет ломи колико год му се одупирали, припитомљава нас, а неко у тој борби мора одустати. Радио је ствари на свој начин, живио на свој начин, увијек пажљив да не повриједи никога на том путу. Људи с којима се разумијемо по погледу, с којима се не објашњавамо, спрам којих немамо очекивања и који их немају од нас су ријетки – рекао је Томаш за “Глас Српске” и додао да је Серјановић био један од таквих.

Његова дјела вољели су читаоци широм региона, а према Томашевим ријечима, Сејрановић је животом доказао да човјек не мора да буде амбициозан и пење се по социјалној љествици да би нешто постигао.

- Дворске борбе је препустио другима, он је покушавао живјети и писати онако како живи. Није покушавао доцирати, показивати како је паметан, писао је и живио отвореним и сломљеним срцем.  У пар књига исписао је више истина него сви истренирани интелектуалци заједно. Оно око чега су се они морали мучити њему је долазило природно. Био је примјер да се може успјети на другачији начин. Без дипломатског пословања које је одлика већег дијела наше, а и свјетске књижевности. Људи су препознавали његово срце у свему што ради – додао је Томаш.

Иза себе је оставио и сјећање на дјечачки осмијех и искрене ријечи у дјелима, у причама, у обраћању другима.

- Ова вијест ме је шокирала. Беким је био сјајан писац, један од оних који су писали срцем и душом. Један од ријетких који су на такав начин били блиски са читаоцем. Тако да сам га “упознао” много прије кроз његове књиге. Прекратко смо се познавали, а сваки сусрет с њим памтим по његовом дјечачком осмијеху.  Искреном, као што су и биле његове књиге. И као што је он био – казао је за “Глас Српске” књижевник Стево Грабовац о Бекиму Сејрановићу.

Беким Сејрановић био је и дио Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив” из Бањалуке, чијег фестивала је био умјетнички директор.

- Забављали смо се смишљајући “бизнисе” јер патња је то - живјети од књижевности. Омиљена идеја му је била агенција за организовање спровода. Говорио би како треба организовати забаве у част покојника на којима ће се слушати музика коју је он волио и пријатељи се веселити и добро забавити као да је и покојник ту. А можда и јесте. Беким сигурно јесте. Беким је Императив! Од 2021. године Фестивал књижевности “Императив” отвараће се 21.5. журком за нашег Бекима. И нећемо имати другог умјетничког директора у будућем раду. Он ће нам некако дошапнути које књиге су баш добре. Идемо радити даље на припреми овогодишњег фестивала. Наљутио би се да одустанемо – објавило је Удружење за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”.

Након одласка, сјећамо се тренутака које смо имали с том особом, сјећамо се ријечи, остају нам они мали трагови који временом блиједе, али и тада остану ту негдје, увијек с нама.

- И даље сам у шоку. Били смо пријатељи. Књижевности ће остати његове књиге. Нама ће фалити оно људско којег је у њему било пуно, а којег је у свијету око нас све мање. Поздрав Бекиму. Има дана кад се свијет смрачи када је неправедан и несхватљив – навела је књижевница Тања Ступар Трифуновић.

Често је тешко наћи ријечи којима би ико од нас могао да каже и искаже како на њега дјелује туђи одлазак, одлазак блиске особе или одлазак особе чије су нам ријечи биле блиске. На крају свега, поред свих несхватљивости и туга, осим сјећања на некога, остаје нам и захвалност. Захвалност што је неко постојао, што смо некога упознали, што је своје ријечи и мисли расуо и дијелио са свијетом. Хвала Вам господине Сејрановићу што сте своје ријечи дијелили с нама и допустили нам да вирнемо у ваш свијет.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.