Професор Ранко Поповић о стваралаштву Добрице Ћосића: Синови и очеви у вртлогу бурне српске историје

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” професор Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци Ранко Поповић, говорећи о Добрици Ћосићу поводом 100 година од његовог рођења.

Додао је да Ћосић, заједно са Бранком Ћопићем, Михајлом Лалићем и Оскаром Давичом, спада међу најзначајније књижевнике који су почетком педесетих година прошлог вијека романима ослобађали српску књижевност из окова ригидне поетике соцреализма, освајајући нове стваралачке слободе колико се то могло у условима једнопартијске идеолошке диктатуре.

- И Ћосић је у вријеме Другог свјетског рата био припадник партизанског покрета, а читав живот мање-више одани сљедбеник комунистичке идеологије, што је у његовом опусу оставило видног трага и што се из данашње перспективе може и мора сагледавати под посебном критичком лупом - објаснио је Поповић.

Истакао је да је најилустративнији примјер у том погледу роман “Деобе”, трилогија “контрареволуције”, односно покушај психолошке анализе феномена четништва у Србији у времену од 1941. до 1945. године.

- Ћосић је бивао умјетнички много увјерљивији кад је своје теме помицао у вријеме коме није био свједок, што најбоље показује његова тетралогија “Време смрти”. То је на много начина његова романсијерска заштитна повеља - казао је Поповић.

Додао је да је ријеч о дјелу које у највећој мјери показује све Ћосићеве списатељске врлине, од изузетне епске снаге, преко ријетке моћи плодног укрштања документарне грађе са умјетничком фикцијом, па до јединствене концентрације у обликовању упечатљивих ликова који увијек носе дубоку упоришну тачку бића.

- У огромној галерији ликова тог романа сви су подједнако снажно обликовани, свеједно да ли је ријеч о историјским, какви су војвода Мишић и Никола Пашић, или измаштаним, попут Вукашина Катића и мајора Гаврила Станковића. Сви на незабораван начин преламају у себи историјску трагедију нашег човјека у времену Првог свјетског рата, које је за Србе и Србију  било вријеме свеопште смрти, национални полом чије се посљедице осјећају и данас - казао је Поповић.

Објаснио је да се о том страшном времену писало много, али тешко да ће неко ново дјело засјенити симболичку снагу артефаката какви су Бојићева “Плава гробница” и Ћосићево “Време смрти”.

- Кад писац једним дјелом у националној литератури избори такав статус, онда му никаква друга потврда вриједности није потребна. Ћосић је проживио дуг и плодан вијек, оставивши иза себе огроман и разнородан књижевни опус, а његово стваралаштво није у потпуности критички валоризовано и о њему ће се још много писати - навео је Поповић.

Нагласио је да се Ћосић романом “Далеко је сунце” представио као писац који обећава, те да су “Корени” били његова мајсторска књижевна диплома.

- “Корени” представљају темељ будуће велике романескне грађевине којом је Ћосић тематски обухватио политичку историју Србије у 19. и 20. вијеку, а ријеч је о вишетомним циклусима романа “Време смрти”, “Деобе”, “Време зла”, “Време власти” и “Време змија” - казао је он.

Објаснио је да “Коренима” Ћосић прави отклон од реализма ка модернизму, градећи свој роман на искуствима европског романа тока свијести и издашно користећи психоаналитички модел обликовања ликова, заснивајући их на разноликим траумама биолошке и социјалне природе.

- У том роману постоји све што Ћосића декларише као значајног писца, а гдје се посебно издваја познавање његове “Србијице” и “моравског човечанства”, оно велико етнографско, етнопсихолошко и антропогеографско знање на коме почивају његова најбоља дјела. Ту су и живо, динамично приповиједање, изразито драмско обликовање сцена, те лирски пасажи густог набоја, посебно кад су у питању описи природе и сјенчење атмосфере - испричао је Поповић.

Како је казао, Ћосић је у свом Прерову и својим Преровцима пронашао сопствени модел породичног романа као историјског, препознатљив и самосвојан, какав можемо наћи и код великана какви су Толстој и Ман.

“Село”

Поповић је истакао да су “Корени” у погледу сижејно-фабуларног тока наративна парафраза једног готово заборављеног међуратног романа.

- Ријеч је о дјелу “Село” Душана Радића, што је данас малом броју читалаца познато, а што понајбоље наглашава пишчеву везаност за насљеђе српског реализма - навео је Поповић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.