ПРИКАЗ: Радмила Кулунџија “Приче из Васиљеве баште”

Лука Кецман
ПРИКАЗ: Радмила Кулунџија “Приче из Васиљеве баште”

Од памтивека човек је имао потребу да прича. Причало се у разним приликама и различитим поводима. Временом су те приче добијале јасно утврђене оквире и унутрашњу структуру, тако да их је човек сврставао у одређене родове, жанрове, правце и сл. Једно им је ипак било заједничко, тема је морала да буде посебна и морала је да се тиче већег броја конзумената.


Таква једна тема је сабирни центар наших земних остатака, које именујемо гробљем. Није лако, а ни једноставно, писати о онима о којима све најлепше говоримо! Овог озбиљног задатка се подухватила Радмила Кулунџија написавши причу о српском православном гробљу “Свети Пантелија” у Бањалуци под називом “Приче из Васиљеве баште”. Књига је штампана поводом обележавања вредног јубилеја, 800 година самосталности Српске православне цркве, у издању Саборног храма Христа Спаситеља и са благословом Његовог преосвештенства епископа бањалучког господина Јефрема. Књига вредна посебне пажње. Изашла је из штампе почетком фебруара месеца ове, 2020. године и промовисана 17. септембра ове године у Храму Христа Спаситеља.

Принцип којим се руководила Радмила Кулунџија је био логичан и тачан. Почела је од доступних докумената који сведоче о настанку гробља, а потом су почивши сами од себе диктирали поглавља ове књиге. Тако се ређају приче о епископима и свештеницима, бањалучким солунцима и велеиздајницима, јунацима Отаџбинског рата (1991-1995), емигрантима из Русије, просветним радницима, бањалучким лекарима и бањалучким трговцима, затим штампарима и књижарима Бањалуке, да би се све завршило “Причама за крај”. Доследно поштујући постављени принцип, да пише о онима који су оставили видљиви траг у граду на Врбасу, Кулунџија заправо исписује велики део историје Бањалуке и чува од заборава многе породице, широј јавности познате, али и оне на које полако пада прашина несећања. Можда је нека прича и изостала, али то свакако није плод намере, већ недостатка докумената и чињеница да би приче биле веродостојне (о томе говори и аутор на почетку књиге). Управо из тог разлога ни моја маленкост неће издвајати посебно било коју причу, већ ће овај приказ књиге усмерити ка њеној суштини.

Дозволићу себи слободу да књигу именујем и као “Хронику бањолучког гробља”, као што је то учинила много пре Исидора Секулић, пишући своје понајбоље дело “Хроника паланачког гробља”. Ова, бањалучка, хроника обухвата готово  две стотине година и у њој сасвим јасно можемо да пратимо како је град растао. Животна је истина да величина гробља указује и на величину града. Они који су га градили, свој спокој су пронашли у вечном коначишту, али прича о њиховој градњи је остала у људима. Сада и међу корицама ове књиге с душом. Грађа је прикупљана годинама, стрпљиво, упорно, педантно, посвећено... као да аутор прича приче о својима. Уосталом, зар нисмо ми сви своји, препознати у Богу? Све је проверавано више пута, јер ипак су ово приче-историја! У причама се налази све оно што се могло ишчитати са споменика, видети на гробљу, чути од саговорника којих је било много и за које је требало имати душу за слушање. Потом све то преточити у један рукопис, један стил, једну заједничку нит која ову књигу чини збирком приповедака, које повезује “Свети Пантелија”. Исто тако, ова књига се може именовати и као летопис гробља, града, људи и њихових живота и смрти. Летопис који открива давна прошла времена и другачије поимање живота, које би нам данас тако добро дошло да некако сачувамо себе. Посебно истичем ауторску уједначеност и објективност у причању. Све су испричане са литерарном мером и историјском дистанцом.  Књигу Радмила Кулунџија почиње њеним предговором који би био као и сваки други, да није додатка “Дјеца и гробље-једно размишљање”. Почетак тако логичан и суштаствен. Ако нас деца не буду памтила, ко ће? Ко је тај који ће нас чувати, не само у сећању, него и у срцу? Потом следи уводно слово протојереја Драгана Максимовића о томе шта је заправо гроб, тако написано да и онај који никада о томе није размишљао, сада зна његово вишеструко значење.

Пишем о књизи а све време ми мисли опседа једна реплика из “Сабирног центра” Душана Ковачевића коју изговара лик Јанко: На гробљу, свако од нас, почиње свој други живот из почетка: први дан, прва недеља, шест недеља, шест месеци, прва година, друга година... десет година, двадесет... а онда, полако, почињемо да умиремо и по други пут - у сећањима. Тада почиње наша бесконачна и вечна смрт. Нестајемо из живота у разговорима, причама, сећањима. Тако једноставно и тако тачно.

Књига Радмиле Кулунџије демантује ове реченице и сврстава се у ред оних литерарних остварења која ће стајати чврсто као и надгробне камене плоче из којих су и потекле ове приче!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана