PRIKAZ: Radmila Kulundžija “Priče iz Vasiljeve bašte”
Od pamtiveka čovek je imao potrebu da priča. Pričalo se u raznim prilikama i različitim povodima. Vremenom su te priče dobijale jasno utvrđene okvire i unutrašnju strukturu, tako da ih je čovek svrstavao u određene rodove, žanrove, pravce i sl. Jedno im je ipak bilo zajedničko, tema je morala da bude posebna i morala je da se tiče većeg broja konzumenata.
Takva jedna tema je sabirni centar naših zemnih ostataka, koje imenujemo grobljem. Nije lako, a ni jednostavno, pisati o onima o kojima sve najlepše govorimo! Ovog ozbiljnog zadatka se poduhvatila Radmila Kulundžija napisavši priču o srpskom pravoslavnom groblju “Sveti Pantelija” u Banjaluci pod nazivom “Priče iz Vasiljeve bašte”. Knjiga je štampana povodom obeležavanja vrednog jubileja, 800 godina samostalnosti Srpske pravoslavne crkve, u izdanju Sabornog hrama Hrista Spasitelja i sa blagoslovom Njegovog preosveštenstva episkopa banjalučkog gospodina Jefrema. Knjiga vredna posebne pažnje. Izašla je iz štampe početkom februara meseca ove, 2020. godine i promovisana 17. septembra ove godine u Hramu Hrista Spasitelja.
Princip kojim se rukovodila Radmila Kulundžija je bio logičan i tačan. Počela je od dostupnih dokumenata koji svedoče o nastanku groblja, a potom su počivši sami od sebe diktirali poglavlja ove knjige. Tako se ređaju priče o episkopima i sveštenicima, banjalučkim soluncima i veleizdajnicima, junacima Otadžbinskog rata (1991-1995), emigrantima iz Rusije, prosvetnim radnicima, banjalučkim lekarima i banjalučkim trgovcima, zatim štamparima i knjižarima Banjaluke, da bi se sve završilo “Pričama za kraj”. Dosledno poštujući postavljeni princip, da piše o onima koji su ostavili vidljivi trag u gradu na Vrbasu, Kulundžija zapravo ispisuje veliki deo istorije Banjaluke i čuva od zaborava mnoge porodice, široj javnosti poznate, ali i one na koje polako pada prašina nesećanja. Možda je neka priča i izostala, ali to svakako nije plod namere, već nedostatka dokumenata i činjenica da bi priče bile verodostojne (o tome govori i autor na početku knjige). Upravo iz tog razloga ni moja malenkost neće izdvajati posebno bilo koju priču, već će ovaj prikaz knjige usmeriti ka njenoj suštini.
Dozvoliću sebi slobodu da knjigu imenujem i kao “Hroniku banjolučkog groblja”, kao što je to učinila mnogo pre Isidora Sekulić, pišući svoje ponajbolje delo “Hronika palanačkog groblja”. Ova, banjalučka, hronika obuhvata gotovo dve stotine godina i u njoj sasvim jasno možemo da pratimo kako je grad rastao. Životna je istina da veličina groblja ukazuje i na veličinu grada. Oni koji su ga gradili, svoj spokoj su pronašli u večnom konačištu, ali priča o njihovoj gradnji je ostala u ljudima. Sada i među koricama ove knjige s dušom. Građa je prikupljana godinama, strpljivo, uporno, pedantno, posvećeno... kao da autor priča priče o svojima. Uostalom, zar nismo mi svi svoji, prepoznati u Bogu? Sve je proveravano više puta, jer ipak su ovo priče-istorija! U pričama se nalazi sve ono što se moglo iščitati sa spomenika, videti na groblju, čuti od sagovornika kojih je bilo mnogo i za koje je trebalo imati dušu za slušanje. Potom sve to pretočiti u jedan rukopis, jedan stil, jednu zajedničku nit koja ovu knjigu čini zbirkom pripovedaka, koje povezuje “Sveti Pantelija”. Isto tako, ova knjiga se može imenovati i kao letopis groblja, grada, ljudi i njihovih života i smrti. Letopis koji otkriva davna prošla vremena i drugačije poimanje života, koje bi nam danas tako dobro došlo da nekako sačuvamo sebe. Posebno ističem autorsku ujednačenost i objektivnost u pričanju. Sve su ispričane sa literarnom merom i istorijskom distancom. Knjigu Radmila Kulundžija počinje njenim predgovorom koji bi bio kao i svaki drugi, da nije dodatka “Djeca i groblje-jedno razmišljanje”. Početak tako logičan i suštastven. Ako nas deca ne budu pamtila, ko će? Ko je taj koji će nas čuvati, ne samo u sećanju, nego i u srcu? Potom sledi uvodno slovo protojereja Dragana Maksimovića o tome šta je zapravo grob, tako napisano da i onaj koji nikada o tome nije razmišljao, sada zna njegovo višestruko značenje.
Pišem o knjizi a sve vreme mi misli opseda jedna replika iz “Sabirnog centra” Dušana Kovačevića koju izgovara lik Janko: Na groblju, svako od nas, počinje svoj drugi život iz početka: prvi dan, prva nedelja, šest nedelja, šest meseci, prva godina, druga godina... deset godina, dvadeset... a onda, polako, počinjemo da umiremo i po drugi put - u sećanjima. Tada počinje naša beskonačna i večna smrt. Nestajemo iz života u razgovorima, pričama, sećanjima. Tako jednostavno i tako tačno.
Knjiga Radmile Kulundžije demantuje ove rečenice i svrstava se u red onih literarnih ostvarenja koja će stajati čvrsto kao i nadgrobne kamene ploče iz kojih su i potekle ove priče!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
