Павле Зелић, књижевник, за “Глас Српске”: У мом случају писање је шизофрен задатак

Бранислав Предојевић
Павле Зелић, књижевник, за “Глас Српске”: У мом случају писање је шизофрен задатак

Циљ моје “Дум-дум” збирке само је један - читаоци. Ова антологија веома је важна за мене, јер циља све људе, који су имали прилику да читају ове приче у разним појединачним издањима, нудећи им прилику да их сада прочитају окупљене у једној књизи. Моја каријера у краткој форми траје 18 година и ова збирка има симболичних 18 прича, иако сам током рада написао више од 50.

Друга важна ствар у вези са  овом збирком јесте да је посвећена мојим родитељима Обраду и Бисерки, који су ме увек безрезервно подржали, без обзира на то да ли је у питању књижевни рад или моја фармацеутска каријера.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Павле Зелић, чија збирка “Дум-дум” је недавно објављена у издању “Лагуне” и додао сам назив књига дугује првој причи, која је настала по трауматичном догађају из дјетињства.

- Збирка за мене има емотивније, дубље и личније значење, јер је назив добила по првој причи у њој, која је заснована на трауматичном искуству из периода када сам као дечак лежао на интензивној нези клинике у Тиршовој, због операције бубрега, коју је водио чувени доктор Сава Перовић. У једном моменту халуцинирам од дејства анестезије и замишљам да дечака, кога је погодио дум дум метак у кичму током рата у БиХ и којег лече на апаратима у шок-соби до мене, нападају утваре и демони који желе да му украду душу, а ја га у бунилу браним од напада. Ово кошмарно искуство оставило је снажан траг на мене, који сам покушао пренијети на папир и добар је примјер како комбинујем у писању фантастику, наднаравне елементе и сурови реализам из догађаја који су се десили у стварности - рекао је познати писац и сценариста.

ГЛАС: Приче су настајале у дугом периоду уз експерименте у стилу и темама. Колико је ова књига једна врста ауторске рекапитулације, а колико најава нових ауторских интересовања?

ЗЕЛИЋ: “Дум-дум” показује критички суд и подсећа на догађаје из наше историје - има прича које се дешавају у рату у Крајини, у Првом светском рату, али се бави целим светом и човечанством, који сече грану на којој седи, уништавајући планету климатским променама и изазивајући вирусе да нас нападну. Она свакако јесте и рекапитулација, јер представља најбоље од оног што имам да понудим на једном месту за 18 година стваралаштва, као ужи избор од неких 50 прича које сам написао током свог рада.

ГЛАС: Да ли сте интервенисали на причама у односу на прве верзије?

ЗЕЛИЋ: Неке су од њих доживеле темељне прераде, неке су добиле нове наслове и ниједна није онаква какве су биле у изворном облику. Ове промене радио сам како би превазишао грешке младости, али  да бих сачувао оно најбитније у њима: добре идеје, занимљиве ликове и динамичан заплет. Што свакако видим као темељ и надоградњу свих мојих будућих књижевних интересовања. Све приче су пажљиво и посвећено брушене до најситнијег детаља, како од моје стране, тако и од стране мог уредника Дејана Стојиљковића, како бисмо добили неку врсту прозног дијаманта у смислу да у себи садрже компресоване реченице у једну скоро савршену прозну форму, као што је у природи дијамант компресовани угљеник. Надам се да ће свака од њих пружити сатисфакцију читаоцу, да је прочитао нешто што ће му окрепити ум и душу, али да му неће узети превише времена. Важно је да све оне, без обзира на ове козметичке промене, нису изгубиле базични квалитет.

ГЛАС: Данас је далеко више писаца књига и заинтересоване публике за жанровску прозу, иако и даље постоји неповјерење према тој врсти књижевности од стране академске критике и цеховских жирија.

ЗЕЛИЋ: У овој књизи, као и током већег дела каријере свјесно сам се трудио да направим баланс између фантастике и тог, како га ја зовем, жанра “суровог реализма”. У последњим причама у збирци, које су настале током актуелне пандемије и неким приповијеткама из средње фазе стваралаштва показао сам да се могу успјешно помирити та два света. Жанровска проза јесте нешто из чега сам ја потекао као читалац и аутор, али може се пронаћи неки средњи пут и све је више академских писаца који користе жанровске елементе од фантастике, преко хорора до кримића и трилера, као што је све више жанровских писца који превазилазе правила, норме и ограничења жанровске литературе, како би створили нешто аутентично и оригинално у српској књижевности. Важно је да што више писаца изађе из лавиринта тих јалових и беспотребних подела и да понудимо што више литературе, која микса жанрове правећи комбинацију разних елемената да би створила прозу која носи јаку емоцију или добре идеје, која поштује традицију прошлости, иако гледа према будућности. Будемо ли радили тако сигурно ће стићи и заслужено препознавање од публике и признање од стране критике.

ГЛАС: Ово је већ друга антологија кратке форме у каријери, уз само један роман “Пешчане хронике”, објављен прије седам година. Из ове позиције када се осврнете на њега, колико сте задовољни урађеним и када бисмо могли очекивати нови пројекат у дужој форми?

ЗЕЛИЋ: Истина, пауза јесте непланирано предугачка, мој редовни посао ме омета у жељи да пишем више, посебно током пандемије, али ја континуирано скупљам материјал и пишем у дужој форми. Такође, омела ме чињеница да сам ја последњих година радио сценарио за филмске адаптације романа “Пешчаних хроника” и приче “Сами” из збирке “Дум-дум”, који су ушли у фазу продукције, што ми је такође одузело доста времена. Ово скакање из посла фармацеута у књижевни рад па новог скакања у свијет сценаристичких задатка на пољу филма и стрипа, додатно ме је омело и удаљило од писања новог романа, али нисам одустао и то је само питање распореда, а не мојих жеља.

ГЛАС: У којој је фази филмска адаптација”Хронике” и колико сте свјесно приступали писању тог материјала из угла седме умјетности?

ЗЕЛИЋ: Искрено, током рада на “Хроници” нисам планирао да то буде једног дана база за филмски сценарио, док поменуту причу “Сами” у старту јесам у глави замишљао као потенцијални филмски или телевизијски сценарио. Иначе, ја сам веома визуелан тип и лако је када пишем замислити да се те сцене са папира одвијају на екрану или на таблама стрипа. Сценарио “Хронике” добио је значајну подршку на конкурсу “Филмског центра Србије” и ради се даље да се тај пројекат заокружи у продукцији “Ливинг Пицтурес” студија. Важно је што сам савладао вештину или занат писања сценарија и вјероватно све што будем у будућности радио имати основу да се једног дана преточи у сценарио за неки визуелни медиј.

ГЛАС: Осим прозне форме имали сте запажене резултате са два стрип-албума серијала “Дружина Дарданели”, рађена са Драганом Пауновићем. Шта се дешава са тим пројектом?

ЗЕЛИЋ: То су два успешна стрип-албума “Пољубац лептирице” и “Злочин на светској изложби”, како у земљи тако и у региону. Први албум се нашао на годишњој листи најбољих светских стрип-албума британског критичара Пола Гравета, што је за нас велика част. Са друге стране, овај стрип је у значајној мери променио живот нама као ауторима, радили смо стрипове и раније, али је ово био велики улазак на регионалну и светску сцену. Драган данас ради и ствара у Француској, где има велики углед и респектабилну каријеру, ја такође нисам одустао од стрипа и рада на трећем албуму, али наше поменуте професионалне и уметничке обавезе просто су успориле темпо рада. Морам поменути да је овај стрип недавно изашао у “Политикином забавнику”, након десет година преговарања, што ме је учинило срећним као мало дете, да имам прилику видети мој стрип у часопису уз који сам одрастао. Драган и ја нећемо одустати од овог стрипа и обећали смо један другом да ћемо на прави начин завршити причу о “Дружини Дарданели” и трећи албум ће се сигурно десити. Само је питање усклађивања на личном и професионалном плану.

ГЛАС: Колико је тешко помирити сценаристу, писца, стрип- аутора у једној особи, која се у приватном животу бави сасвим другом врстом занимања? Како постављате границе и бирате приоритете?

ЗЕЛИЋ: Постоји доза шизофреније у свему томе. Дан почињем као магистар фармације Зелић, а завршавам као мистер Павле - писац и сценариста. Иако то звучи чудно, то су две комплементарне личности. Да не пишем не знам да ли бих могао обављати свој редовни посао, пошто ми је писање издувни вентил од једног важног, али психички и физички јако захтевног задатка. Просто се не бих осећао добро у својој кожи нити бих имао толико инспирације. Свакодневно имам контакт са много људи, који деле са мном своја невероватна искуства, која чак ни ја као писац фантастике не бих могао измислити. То је огромно врело инспирације из којег ја као писац могу стално да црпим и да га никад не истрошим до краја. Велики дио прича у овој збирци дугује свој настанак ономе што сам ја сазнавао кроз свој професионални рад и што сам касније претварао у књижевну фикцију користећи ликове, идеје, анегдоте, реплике из стварног живота у канцеларији и на терену, које су налазиле пут из моје подсвести у моје дело.

Препоруке

ГЛАС: Да ли и даље стижете, поред свих тих професионалних и ауторских обавеза, да читате и гледате и шта би Ви препоручили као занимљиво људима који цијене Ваш рад и препоруке?

ЗЕЛИЋ: Често кажем да од дана када сам научио да читам, више ми никад није било досадно у животу. Постоји бесконачан избор књига и посебно стрипова које радо препоручујем свима. Од мог омиљеног Дилана Дога и Мартија Мистерије преко француских аутора до нових америчких графичких новела. Једнако тако је и у погледу књижевности, волим откривати нове ауторе, али се враћам и класицима попут Лавкрафта, Кинга, Симонса, Херберта и Гејмена или мајсторима кратке форме попут Карвера, домаћим класицима попут Андрића или Ћопића, све су то ствари које су ме обликовале као читаоца и писца.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана