Pavle Zelić, književnik, za “Glas Srpske”: U mom slučaju pisanje je šizofren zadatak

Branislav Predojević
Pavle Zelić, književnik, za “Glas Srpske”: U mom slučaju pisanje je šizofren zadatak

Cilj moje “Dum-dum” zbirke samo je jedan - čitaoci. Ova antologija veoma je važna za mene, jer cilja sve ljude, koji su imali priliku da čitaju ove priče u raznim pojedinačnim izdanjima, nudeći im priliku da ih sada pročitaju okupljene u jednoj knjizi. Moja karijera u kratkoj formi traje 18 godina i ova zbirka ima simboličnih 18 priča, iako sam tokom rada napisao više od 50.

Druga važna stvar u vezi sa  ovom zbirkom jeste da je posvećena mojim roditeljima Obradu i Biserki, koji su me uvek bezrezervno podržali, bez obzira na to da li je u pitanju književni rad ili moja farmaceutska karijera.

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnik Pavle Zelić, čija zbirka “Dum-dum” je nedavno objavljena u izdanju “Lagune” i dodao sam naziv knjiga duguje prvoj priči, koja je nastala po traumatičnom događaju iz djetinjstva.

- Zbirka za mene ima emotivnije, dublje i ličnije značenje, jer je naziv dobila po prvoj priči u njoj, koja je zasnovana na traumatičnom iskustvu iz perioda kada sam kao dečak ležao na intenzivnoj nezi klinike u Tiršovoj, zbog operacije bubrega, koju je vodio čuveni doktor Sava Perović. U jednom momentu haluciniram od dejstva anestezije i zamišljam da dečaka, koga je pogodio dum dum metak u kičmu tokom rata u BiH i kojeg leče na aparatima u šok-sobi do mene, napadaju utvare i demoni koji žele da mu ukradu dušu, a ja ga u bunilu branim od napada. Ovo košmarno iskustvo ostavilo je snažan trag na mene, koji sam pokušao prenijeti na papir i dobar je primjer kako kombinujem u pisanju fantastiku, nadnaravne elemente i surovi realizam iz događaja koji su se desili u stvarnosti - rekao je poznati pisac i scenarista.

GLAS: Priče su nastajale u dugom periodu uz eksperimente u stilu i temama. Koliko je ova knjiga jedna vrsta autorske rekapitulacije, a koliko najava novih autorskih interesovanja?

ZELIĆ: “Dum-dum” pokazuje kritički sud i podseća na događaje iz naše istorije - ima priča koje se dešavaju u ratu u Krajini, u Prvom svetskom ratu, ali se bavi celim svetom i čovečanstvom, koji seče granu na kojoj sedi, uništavajući planetu klimatskim promenama i izazivajući viruse da nas napadnu. Ona svakako jeste i rekapitulacija, jer predstavlja najbolje od onog što imam da ponudim na jednom mestu za 18 godina stvaralaštva, kao uži izbor od nekih 50 priča koje sam napisao tokom svog rada.

GLAS: Da li ste intervenisali na pričama u odnosu na prve verzije?

ZELIĆ: Neke su od njih doživele temeljne prerade, neke su dobile nove naslove i nijedna nije onakva kakve su bile u izvornom obliku. Ove promene radio sam kako bi prevazišao greške mladosti, ali  da bih sačuvao ono najbitnije u njima: dobre ideje, zanimljive likove i dinamičan zaplet. Što svakako vidim kao temelj i nadogradnju svih mojih budućih književnih interesovanja. Sve priče su pažljivo i posvećeno brušene do najsitnijeg detalja, kako od moje strane, tako i od strane mog urednika Dejana Stojiljkovića, kako bismo dobili neku vrstu proznog dijamanta u smislu da u sebi sadrže kompresovane rečenice u jednu skoro savršenu proznu formu, kao što je u prirodi dijamant kompresovani ugljenik. Nadam se da će svaka od njih pružiti satisfakciju čitaocu, da je pročitao nešto što će mu okrepiti um i dušu, ali da mu neće uzeti previše vremena. Važno je da sve one, bez obzira na ove kozmetičke promene, nisu izgubile bazični kvalitet.

GLAS: Danas je daleko više pisaca knjiga i zainteresovane publike za žanrovsku prozu, iako i dalje postoji nepovjerenje prema toj vrsti književnosti od strane akademske kritike i cehovskih žirija.

ZELIĆ: U ovoj knjizi, kao i tokom većeg dela karijere svjesno sam se trudio da napravim balans između fantastike i tog, kako ga ja zovem, žanra “surovog realizma”. U poslednjim pričama u zbirci, koje su nastale tokom aktuelne pandemije i nekim pripovijetkama iz srednje faze stvaralaštva pokazao sam da se mogu uspješno pomiriti ta dva sveta. Žanrovska proza jeste nešto iz čega sam ja potekao kao čitalac i autor, ali može se pronaći neki srednji put i sve je više akademskih pisaca koji koriste žanrovske elemente od fantastike, preko horora do krimića i trilera, kao što je sve više žanrovskih pisca koji prevazilaze pravila, norme i ograničenja žanrovske literature, kako bi stvorili nešto autentično i originalno u srpskoj književnosti. Važno je da što više pisaca izađe iz lavirinta tih jalovih i bespotrebnih podela i da ponudimo što više literature, koja miksa žanrove praveći kombinaciju raznih elemenata da bi stvorila prozu koja nosi jaku emociju ili dobre ideje, koja poštuje tradiciju prošlosti, iako gleda prema budućnosti. Budemo li radili tako sigurno će stići i zasluženo prepoznavanje od publike i priznanje od strane kritike.

GLAS: Ovo je već druga antologija kratke forme u karijeri, uz samo jedan roman “Peščane hronike”, objavljen prije sedam godina. Iz ove pozicije kada se osvrnete na njega, koliko ste zadovoljni urađenim i kada bismo mogli očekivati novi projekat u dužoj formi?

ZELIĆ: Istina, pauza jeste neplanirano predugačka, moj redovni posao me ometa u želji da pišem više, posebno tokom pandemije, ali ja kontinuirano skupljam materijal i pišem u dužoj formi. Takođe, omela me činjenica da sam ja poslednjih godina radio scenario za filmske adaptacije romana “Peščanih hronika” i priče “Sami” iz zbirke “Dum-dum”, koji su ušli u fazu produkcije, što mi je takođe oduzelo dosta vremena. Ovo skakanje iz posla farmaceuta u književni rad pa novog skakanja u svijet scenarističkih zadatka na polju filma i stripa, dodatno me je omelo i udaljilo od pisanja novog romana, ali nisam odustao i to je samo pitanje rasporeda, a ne mojih želja.

GLAS: U kojoj je fazi filmska adaptacija”Hronike” i koliko ste svjesno pristupali pisanju tog materijala iz ugla sedme umjetnosti?

ZELIĆ: Iskreno, tokom rada na “Hronici” nisam planirao da to bude jednog dana baza za filmski scenario, dok pomenutu priču “Sami” u startu jesam u glavi zamišljao kao potencijalni filmski ili televizijski scenario. Inače, ja sam veoma vizuelan tip i lako je kada pišem zamisliti da se te scene sa papira odvijaju na ekranu ili na tablama stripa. Scenario “Hronike” dobio je značajnu podršku na konkursu “Filmskog centra Srbije” i radi se dalje da se taj projekat zaokruži u produkciji “Living Pictures” studija. Važno je što sam savladao veštinu ili zanat pisanja scenarija i vjerovatno sve što budem u budućnosti radio imati osnovu da se jednog dana pretoči u scenario za neki vizuelni medij.

GLAS: Osim prozne forme imali ste zapažene rezultate sa dva strip-albuma serijala “Družina Dardaneli”, rađena sa Draganom Paunovićem. Šta se dešava sa tim projektom?

ZELIĆ: To su dva uspešna strip-albuma “Poljubac leptirice” i “Zločin na svetskoj izložbi”, kako u zemlji tako i u regionu. Prvi album se našao na godišnjoj listi najboljih svetskih strip-albuma britanskog kritičara Pola Graveta, što je za nas velika čast. Sa druge strane, ovaj strip je u značajnoj meri promenio život nama kao autorima, radili smo stripove i ranije, ali je ovo bio veliki ulazak na regionalnu i svetsku scenu. Dragan danas radi i stvara u Francuskoj, gde ima veliki ugled i respektabilnu karijeru, ja takođe nisam odustao od stripa i rada na trećem albumu, ali naše pomenute profesionalne i umetničke obaveze prosto su usporile tempo rada. Moram pomenuti da je ovaj strip nedavno izašao u “Politikinom zabavniku”, nakon deset godina pregovaranja, što me je učinilo srećnim kao malo dete, da imam priliku videti moj strip u časopisu uz koji sam odrastao. Dragan i ja nećemo odustati od ovog stripa i obećali smo jedan drugom da ćemo na pravi način završiti priču o “Družini Dardaneli” i treći album će se sigurno desiti. Samo je pitanje usklađivanja na ličnom i profesionalnom planu.

GLAS: Koliko je teško pomiriti scenaristu, pisca, strip- autora u jednoj osobi, koja se u privatnom životu bavi sasvim drugom vrstom zanimanja? Kako postavljate granice i birate prioritete?

ZELIĆ: Postoji doza šizofrenije u svemu tome. Dan počinjem kao magistar farmacije Zelić, a završavam kao mister Pavle - pisac i scenarista. Iako to zvuči čudno, to su dve komplementarne ličnosti. Da ne pišem ne znam da li bih mogao obavljati svoj redovni posao, pošto mi je pisanje izduvni ventil od jednog važnog, ali psihički i fizički jako zahtevnog zadatka. Prosto se ne bih osećao dobro u svojoj koži niti bih imao toliko inspiracije. Svakodnevno imam kontakt sa mnogo ljudi, koji dele sa mnom svoja neverovatna iskustva, koja čak ni ja kao pisac fantastike ne bih mogao izmisliti. To je ogromno vrelo inspiracije iz kojeg ja kao pisac mogu stalno da crpim i da ga nikad ne istrošim do kraja. Veliki dio priča u ovoj zbirci duguje svoj nastanak onome što sam ja saznavao kroz svoj profesionalni rad i što sam kasnije pretvarao u književnu fikciju koristeći likove, ideje, anegdote, replike iz stvarnog života u kancelariji i na terenu, koje su nalazile put iz moje podsvesti u moje delo.

Preporuke

GLAS: Da li i dalje stižete, pored svih tih profesionalnih i autorskih obaveza, da čitate i gledate i šta bi Vi preporučili kao zanimljivo ljudima koji cijene Vaš rad i preporuke?

ZELIĆ: Često kažem da od dana kada sam naučio da čitam, više mi nikad nije bilo dosadno u životu. Postoji beskonačan izbor knjiga i posebno stripova koje rado preporučujem svima. Od mog omiljenog Dilana Doga i Martija Misterije preko francuskih autora do novih američkih grafičkih novela. Jednako tako je i u pogledu književnosti, volim otkrivati nove autore, ali se vraćam i klasicima poput Lavkrafta, Kinga, Simonsa, Herberta i Gejmena ili majstorima kratke forme poput Karvera, domaćim klasicima poput Andrića ili Ćopića, sve su to stvari koje su me oblikovale kao čitaoca i pisca.

 

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana