Олгица Цице: Надежда Петровић живјела као метеор

Требиње - На полеђини моје посљедње књиге “Низводно од бајке” написала сам да могу да ме дирну само доброта и знање, јер тако пишем и тако и живим.

Рекла је ово за “Глас Српске” Олгица Цице, ауторка књиге “Боје и барут”, посвећене врхунској сликарки Надежди Петровић.

Књига Олгице Цице у издању “Дерете” крајем маја промовисана је у Београду и од тада ниже само позитивне оцјене читалачке публике и књижевне критике.

- Изазов ми је био да истражујем живот жене, за коју сам знала да је пионир у доношењу модерних праваца ликовне умјетности из Европе на крају 19. и почетку 20. вијека, што је тада била изузетна храброст. Одушевила ме снага Надежде Петровић да отрпи неуспјехе и лоше критике као умјетница - прича наша саговорница.

Додаје да је занимљиво када су признања у Србији почела да стижу, Надежда Петровић се одлучује да прво буде човјек и напушта своју највећу љубав боје и одлази у Први свјетски рат као медицинска сестра да његује рањенике.

- Надежда Петровић била је забринута за судбину народа који је много гинуо. Бринуло је потомство, ко ће рађати нове генерације послије свих тих погибија. Она заборавља на себе и страх. Онима који су бринули за њу рекла је да не иде у рат да погине, него да помогне да што више њих остане живо. Одушевљена сам њоме, јер није попут већине умјетника заљубљена у себе и своје стваралаштво - каже Цице.

Додаје да је Петровићева увијек била своја и није се обазирала на оно што јој други кажу, била је авангардна у сваком погледу и данас би била изузетна и модерна жена.

- Усудила се Надежда Петровић да се испољи као цјеловита личност која мисли, говори, ствара, која креира свој живот онако како жели и осјећа, не обазирући се на запањеност околине, која не прашта оригиналност и неуниформисаност - каже Олгица Цице.

Према њеним ријечима, Надежда Петровић је живјела као метеор, блиставо и кратко.

Ова сликарка је, како каже Олгица Цице, толико много учинила за човјека, а за њу је учињено толико мало.

- За све ово вријеме док сам истраживала њен живот и увлачила се у њену кожу, научила сам како се подићи када паднеш, како остати свој, без обзира на цијену, како вољети друге људе, а не само себе, како осјетити човјека, како вољети и живјети живот. Једна од њених порука је да је умјетност велики учитељ. Заиста бих вољела да људи прочитају овај роман, да сазнају више и да пожеле да буду бар слични њој, као што сам и ја пожељела - рекла је Олгица Цице.

Надежда Петровић је из веома угледне и образоване београдске породице. Кретала се у кругу највећих интелектуалаца тога времена као што су Бранислав Нушић, Иван Мештровић, а на крају се сусреће са Десанком Максимовић, чији отац умире у ваљевској болници гдје је Надежда радила као медицинска сестра. Том приликом Надежда јој преноси очев аманет.

Требињска књижевница каже да толико тога има да се каже о овој јунакињи. Она је основала “Коло српских сестара”, њена сестра се дописивала са Толстојем поводом анексије БиХ, у Македонију је носила помоћ српском народу који страда под Турцима.

- Надежда је била жена која се ничега не боји, која је слободна да буде оно што јесте. Надеждина и моја порука свима је “не желим да се окрећем иза себе, желим да учим од бољих од себе. Једино тако можеш да будеш човјек, човјеколик и изнутра и извана” - закључила је Олгица Цице.

Наслов

- Наслов књиге јесте помало контрадикторан. Надежда је била заљубљеник и мајстор јасне, јаке и чисте боје на својим платнима. Живјела је с бојама и гледала свијет кроз њих. То су боје, а барут је чињеница да брижно његује ратнике у три узастопна рата, два балканска и Први свјетски рат, а тај дио њеног живота обиљежавам именом барут - каже Олгица Цице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.