Објављена антологија поезије “Мастиљара стара”Ранка Прерадовића: Пјесничко свођење животних рачуна

Ветеран књижевне сцене Републике Српске и српске књижевности у новој књизи скупио је око 60 пјесама, симболично обиљежавајући шездесет година литерарног дјеловања и на одређен начин заокружио сопствени пјеснички опус. По његовим ријечима иако је иза њега двадесетак  збирки поезије, остало је још нешто да се напише у “Мастиљари старој” и то су углавном пјесме које до сада нису објављиване.

- Чињеница да обиљежавам шест деценија књижевног рада указује у којој сам животној доби. Најновија збирка је једна у низу, нешто мало допуњена и оним што сам писао за ово дуго вријеме. Али, пјесме у “Мастиљари старој” нису објављиване у мојим досадашњим књигама, то је заокружење мог поетског исказа и портрета. Шездесетак је пјесама ту, а грозд пјесама о подсмијеху аутобиографији настао је пред сам излазак збирке. Чист пјесник, иначе, читав стваралачки вијек пише само једну, своју, животну пјесму. Најчешће у исјечцима - рекао је Прерадовић за “Глас Српске”.

Завршни циклус пјесама у књизи носи занимљив назив “Нема више куда”, а свака од њих бави се људском и пјесничком потрагом за смислом што је по ријечима пјесника, којег од прве објављене поеме дјели шест деценија живота и рада,  можда посљедица његовог животног доба, али вјечне пјесничке потраге за самим собом.

- Животна доб ме је можда упутила на именовање тог циклуса од десетак пјесама, али и суштинско бављење собом у тим пјесмама. Трагач за смислом је у кружници и није могуће стићи почетак потраге. Али, ма како било, најчешће се стигне до краја и отуд констатација да нема више куда. Трагач није само уморан, него је тога и добрано свјестан - додаје он.

Претпосљедња пјесма у збирци носи помало апокалиптични тон у називу “Смак свијета”, док је посљедња пјесма ипак нешто оптимистичнија уз назив “Весео крај”, јер како понавља, цијели живот се пише једна пјесма на различите начине.

- Није ли нам ововременост додијелила свједочење о смаку свијета или је, пак, све ово, па и пјесников живот, нека мала подвала? Можда је моћ чувствовања дотакла немоћ стварности? Гонетајући одговоре на ова и још толика друга питања пјесник изналази могућност да буде свој и каже истину. Али, истина га, ипак, опредјељује на смијех – сводећи све што се догађало и што се дешава на подсмијех. Да се за цијели живот пише једна пјесма вели и чињеница да би неке пјесме из “Мастиљаре” могле допунити моју збирку пјесама “Лудница” објављену 1974. године  - истиче он.

Уредник нове књиге је Ненад Новаковић, надахнут предговор “Измаглицом ходи човек или уточиште (у) речи” је писао Давид Кецман Дако, док је емотиван поговор “Из живе капи мастила” написао  Душко Ж. Поповић. Између су Прерадовиће пјесме подијељене у пет циклуса у којима своди животне и пјесничке рачуне, а по његовим ријечима иако је наслов књиге помало анахрон он је проистекао из саме поезије, а суд о квалитету оставља као и увијек читаоцима и књижевним зналцима.

- За шест деценија књижевног рада и више од двадесет пјесничких књига судили су ми бројни књижевни зналци, али и бројни читаоци и поклоници овог стваралаштва. Није само ријеч о двадесетак мојих књига, много је више издања, можда утростручење када је ријеч о мојој поезији. Сводећи рачуне сам са собом у “Мастиљари старој” и насловом књиге враћам се почецима, али не занемарујући новонастале пјесме. Наслов је извучен из те поезије и није могло другачије - закључује Прерадовић, те додаје да ће ускоро изаћи и још једна његова збирка пјесама.

Разговорник

Недавно је из штампе изашла још једна Прерадовићева књига, а то је “Козарачки књижевни разговорник”, у којем  је писац препустио ријеч  колегама писцима, како би они сваки на свој начин допунили епопеју о страдању српског народа Козаре.

- Удружење за очување традиције из Приједора је објавило избор мојих интервјуа са писцима који су писали о Козари и њеној славној епопеји. Њима сам повјерио тај издавачки посао да, на тај начин, заједно, обиљежимо осам деценија величанствене козарачке битке из Другог свјетског рата. На почетку је мој боравак са Скендером Куленовићем на Палежу. Ту су писци, од Младена Ољаче, народног хероја Раде Башића, који је и познати филмаџија, па преко Тоне Светине, аутора романа “Вучићи Козаре” и Марина Зурла, до неких мање познатих, попут писца “Рањеног дјетињства” Ђуке Иветића из Подградаца или Здравка Баће Згоњанина, који данас живи у Бијељини - каже он и додаје да су ту присутни и Матија Бећковић, Ненад Грујичић, Небојша Иваштанин, Василије Каран и други.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.