Никола Пејаковић: Наша Кривица се зове Гријех

Сваки текст, током рада на представи, постаје привремено власништво редитеља. Тај неписани споразум између писца и редитеља, без обзира на то шта ће рећи једни или други, мора да постоји, јер редитељи проналазе неке нове вриједности комада, нове тачке ослонца представе, које други у њој не виде и морају, понекад, да мијењају структуру комада, његов садржај и фокус.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” редитељ, глумац и сценариста Никола Коља Пејаковић, чију умјетничку пажњу окупира режија представе “Кривица” по тексту Небојше Ромчевића.

- Однос писца и редитеља је активан и сукобан, на тренутке изгледа као да редитељ руши, руинира текст, али све је то неопходно у том процесу стварања новог дјела, нове материје. Јер књижевност није позориште - рекао је Пејаковић.

* ГЛAС: На који начин сте Ви доживјели ову причу и која је, по Вашем мишљењу, највећа вриједност овог комада?

ПЕЈAКОВИЋ: Оно што гледате у позоришту није Ромчевићева “Кривица”. Ромчевићеву “Кривицу” можете прочитати, али не и гледати. Наша Кривица се зове Гријех. Ми смо Ромчевићеву кривицу преименовали у гријех и дали јој тежину смртног гријеха, неопростивог чина, односно, чина за чији опрост и заборав није довољна козметичка промјена, гријех је нешто што остаје у људима, уколико се суштински, искрено и потпуно не залијечи. Гријех је активан, жив, он генерише нове проблеме, нове гријехе и уводи човјека у бесконачни низ падова.

* ГЛAС: Да ли је Ромчевић био у праву када је рекао да је “самооптуживање наш менталитетски специјалитет”? На који начин је ту причу изнио ансамбл Народног позоришта Републике Српске?

ПЕЈAКОВИЋ: Ми још радимо представу и како ћемо је урадити, како ће је изнијети моји глумци, видјећемо. Наше је да радимо из стомака, да одговорно прилазимо послу и будемо свјесни да публика мора да добије нешто што је плод искреног и жестоког рада, а не нека интелектуална подвала или умјетнички трик. Прича коју прича Ромчевић није до краја и у потпуности и наша прича. Текст је, за редитеља, увијек само повод, једно од средстава да направи представу. Одавно је у позоришту, историјски гледано, писац замијењен редитељем, а текст - идејом, концептом. Та доминација књижевности у позоришту је опстала захваљујући чињеници да, када неко предложи неки текст, управа позоришта, на неки начин зна шта ће да види и чему да се нада, али, у стварном животу, нема никакве гаранције. Редитељ је срце и душа позоришта, у то се можете увјерити и када погледате како је организован рад у театру. Редитељ је вођа параде, он је главни и одговорни за све и сваког и командује сваким дјелићем апарата који се зове позориште.

* ГЛAС: Да ли су спорадични конкурси за избор најбољег драмског текста довољан вјетар у леђа драмским писцима из Републике Српске? На који начин, по Вама, пробудити и његовати ту област у РС?

ПЕЈAКОВИЋ: Писци не пишу на тај вјетар, тај конкурсни вјетар није гориво које писац користи, односно, не би требало да користи, без обзира на то да ли је у питању драмски писац, пјесник, романсијер, писац кратких прича, баснописац... Тај, који узме да нешто напише јер је, док је читао смртовнице, налетио на уоквирени оглас за конкурс, не би требало, вјероватно, ни да пише (мада, кад мало боље размислим, човјек треба да пише како год, кад год и који год разлог да нађе). Они који пишу конкурсе треба да схвате као корак ка њима, као пружену руку, као знак да људи мисле на њих и нуде сарадњу. Да би се промијенила општа клима у култури, у друштву, неопходан је човјек са жељом и енергијом да нешто промијени, да побољша. Потребан је човјек са визијом, човјек са потребним знањем, спреман човјек. У нашој култури, у нашим министарствима, таквих људи је мало или их уопште нема. За промјену у култури, на ратишту, у фирми, у предузећу, у породици, потребна је личност, а не - чиновник. Потребан је стручњак, а не колац са дипломом. Потребна је храброст, а не подлост. Потребна је сналажљивост, а не лукавост. Знате ли ви, ето, који пратите културна дешавања, такве људе? Ето, реците који су, предложите, тражите да они преузму кормило, ако их знате и ако их, уопште, има око нас.

* ГЛAС: Гдје је, према Вашем мишљењу, мјесто кинематографије Републике Српске, с обзиром на мала улагања у ову област умјетности?

ПЕЈAКОВИЋ: Кинематографија Републике Српске не постоји. Постоје жеље и амбиције, постоји и потреба за аутономном, аутохтоном, јаком и стабилном кинематографијом РС, али, то су, за сада, само жеље и планови. Међутим, ако се она оформи, ако се направи Филмски центар Републике Српске, који ће водити људи који знају посао (можете ви да направите и нуклеарни центар РС, па ћемо, ако поставите незналице да то воде, сви се озрачити и потровати а не окористити нуклеарном технологијом), и ако, у тим околностима, филмска продукција РС ојача, мјесто такве кинематографије, њена важност, биће у рангу са Министарством финансија или привреде. Паре немају везе с тим. И ово што је до сада издвојено за филм, превише је. Филм није игра, држава није крава музара и она мора рационално и одговорно да троши новац. Интереси ове земље су на првом мјесту. Мислим да је филм, култура уопште, на првој линији борбе за Републику Српску, ту треба да стављамо најјаче кадрове, најспособније људе и личности који имају име, искуство и - ауторитет. Aли, изгледа, џаба ја све ово причам и ви ме џаба све ово питате.

Драмски текстови

* ГЛAС: Колико има драмских текстова аутора из Републике Српске и какав је њихов квалитет?

ПЕЈAКОВИЋ: Па, појави се, ту и тамо, неки текст, људи пишу. Неки се и играју на нашој сцени, али и на сценама у Београду. Има неког живота, неког дешавања али, вјероватно сте и ви свјесни, многе ствари утичу на домете, на озбиљност, на преданост и, коначно, на судбину драмског писца и његовог дјела.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.