Надежда Лазаревић за "Глас": Град не чине зграде већ часни и племенити људи

Ово је идеја мога супруга, Драгана Ковачевића, који и руководи Фондацијом „Др Тодор Лазаревић, бан Врбаске бановине“. Ја сам, наравно, идеју подржала и укључила се у реализацију. Многима је познато да је 9. новембра 2022. отворена репрезентативна стална изложбена поставка "Врбаска бановина: обриси. трагови, одјеци".

Окосницу те изложбе чини заоставштина четвртог по реду бана Врбаске бановине, др Тодора Лазаревића, заоставштина његове, али и породица са којима је био у родбинским везама: Добраша, Миљевића, Шоштарића, Душанића, Петровића.

Рекла је ово за "Глас српске", Надежда Лазаревић Ковачевић, објашњавајући како је дошло до идеје за стварање изложбе "Ходник  сјећања", која ће бити отворена 9. новембра у Културном центру Бански двор. У фокусу ове поставке налазе се породице и појединце који су обиљежили друштвени живот Бањалуке између два свјетска рата, укључујући и др Тодора Лазаревића

Како се ја већ, ево деценију и по бавим изучавањем и прикупљањем података о историји Бањалуке у периоду између два свјетска рата, прикупила сам и много драгоцијеног материјала о великом броју других значајних породица. Нажалост, већина тих породица више нема потомака у Бањалуци, па се некако спонтано родила идеја да се не препусте забораву. Срећна околност је била да се у источном крилу, на другом спрату Банског двора,  у склопу простора поменуте изложбе, налази и велики неискориштени  ходник, који смо одлучили да оживимо. Тако да ће и „Ходник сјећања“ бити стална изложбена поставка, као својеврсна допуна постојеће, рекла је Лазаревић Ковачевић

ГЛАС: Изложба обухвата приче о шездесетак породица и појединаца  различитих занимања и друштвеног положаја. Које су личности и породице посебно значајне за разумијевање тадашњег живота Бањалуке?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: Тешко је и непотребно издвајати било кога. Живот једног града чини мозаик у који свако уграђује по неку коцкицу. Бројне породице можда више, као нпр. Дивјаци за које обично кажем да су увијек били „за корак испред времена“, или Димитријевићи који су имали,  четири гране, породице четири брата. Али, то не значи да треба умањити допринос неког појединца, нпр сликара Шпире Боцарића, оснивача Музеја Врбаске бановине.

ГЛАС: На који начин сте долазили до историјских података, фотографија и докумената, поставка обухвата веома дуг период, који је нажалост кроз историју често био изложен насиљу и уништавању?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: Имала сам срећу и привилегију у смислу да су и породице мога оца и мајке припадале томе времену, да сам једина унука бана Лазаревића и да сам, живећи у таквом окружењу, преко бака и родитеља разумјела и могла осјетити тај начин живота. То ми је олакшало контакте са, већ тада, ријетким савременицима тога доба или њиховим насљедницима. Камером РТРС-а, на којем сам провела већину радног вијека, биљежила сам сате и сате драгоцјених сјећања и добијала од породица сачуване фотографије и документе. Осим тога консултовала сам сву постојећу, мени доступну, литературу о том историјском периоду и страствено уживала истражујући шта се крије у депоима Музеја и Архива.

ГЛАС:  Да ли сте током истраживања открили неке, до сада, мање познате и занимљиве приче? Тај период је на много начина дефинисао развој бањалуке у свим видовима постојања града?

КОВАЧЕВИЋ-ЛАЗАРЕВИЋ: Наравно да сам откривала, а и даље то радим, многе непознате и занимљиве детаље. Заиста би било немогуће да сада било шта издвајам. Већина тога се налази у књизи „К`о лепи сан“ и истоименом документарно-анимираном серијалу, чији сам аутор и сценариста, а урађен је у продукцији РТРС-а, као и у књизи „ДирижаБЛ“. Ево сада, откривам да је у поодмаклој фази припреме и „Књига сјећања“ у којој ће бити сублимирани сви мени доступни подаци, о породицама и појединцима који су уврштени у обје изложбене поставке. И да у прилог наведеног поменем једну од мудрух мисли патријарха Павла: „Сјећања су тек пуста тумарања по прошлости, ако их не подијелимо са другима. Ако их подијелимо, настављају да живе.

ГЛАС: Колико је период Врбаске бановине био значајан за развој Бањалуке и шта нам представљене биографије говоре о друштвеном, културном и привредном животу града тог времена?

КОВАЧЕВИЋ ЛАЗАРЕВИЋ: Био је изузетно значајан. Управо у том кратком периоду, након вишевјековног злостављања од стране окупатора, али и занемаривања од стране домаћих властодржаца, становници овога краја су добили прилику да под диригентском палицом првог бана, Тисе Милосављевића, покажу шта знају и могу.

И радили су то све до почетка Другог свјетског рата и оснивања злогласне НДХ. Не треба занемарити ни  готово невјероватну чињеницу, да је послије изненадне смрти бана Лазаревића у марту 1938.  Врбаска бановина била три године без бана. Ово је увијек било специфично подручје, па није било лако пронаћи адекватну личност, која би уживала углед и поштовање код све три конфесије. Држава је била уређена и све је, функционисало, али тај нагли, силовити напредак је стагнирао. Али, и поред тога и данас се поносимо тековинама тога времена, које су и својеврсни симболи града. Са жаљењем морам нагласити да их је све мање и да се не води довољна брига. Па чак се и то мало што је остало, уништава. Често се запитам како никоме није пало на памет да нпр, кућу једног од најпознатијих бањалучких љекара из времена о којем говоримо, др Ђорђа Букинца, коју је пројектовао, такође, познати архитекта, Стојан Боровница, претвори у Музеј здравства, а не да је бездушно сруши и да ту планира још један безлични облакодер, који ће додатно спријечити струјање ваздуха у центру. А, то не би било измишљање топле воде, него уобичајена пракса у европским градовима.

ГЛАС: Изложба је посвећена очувању  колективног сјећања. Колико данас познајемо људе  који су стварали историју нашег града и шта је најзначајније да будуће генерације науче из њиховог наслеђа?

КОВАЧЕВИЋ ЛАЗАРЕВИЋ: Морам нагласити да је трагично колико их мало познајемо. И зато и супруг и ја својеврсном мисијом сматрамо наше настојање да то промијенимо. Деценијама је то био потпуно занемарен период о којем није било подобно говорити. А, много је тога што је требало сачувати и надограђивати, прилагођавати новом времену. Жао ми је што је уобичајено да нова власт потпуно анулира све добро што је урађено у претходном периоду. А, за будуће генерације мислим да је најважније да схвате да су људи у том периоду својом чашћу и дужношћу сматрали улагање у развитак средине у којој живе. Нису мислили само и искључиво на властиту корист. И тога се и супруг и ја држимо као последњи Мохиканци. И на крају бих поменула и мисао Габријела гарсије Маркеса: „У животу није важно оно што вам се догоди, него оно чега се сјећате и начин на који то памтите. А, супруг и ја управо у томе желимо помоћи и Бањалучанима и посјетиоцима града.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.