Милош Штркић за "Глас Српске": Сваки човјек представља књигу сјећања

Предграђе представља посебну мјесто у моме животу. Најранија сјећања везана су управао за тај дио града. Обично се за периферије, односно предграђа свих градова вежу епитети попут , бучних, неуредних, несигурних и тамних мјеста, гдје важе правила улице или појединих група "јаких момака“. Међутим, стварност је сасвим другачија када је у питању бањалучко Предграђе.

Рекао је ово за "Глас Српске", писац Милош Штркић, објашњавајући зашто је своју прву збирку поезије назвао "Дјечак са предграђа". Познати историчар ушао је у поетске воде, али и даље своје стихове боји сјећањима на прошлост.

-Стара кућа у којој сам одрастао била је смјештена до главног пута. Ко год је долазио у град, од родбине до пријатеља, свратио би до нас, оставио аутомобил или када купи неке ствари остављао би у наше двориште. Капија никада није била затворена, а не памтим да је нешто икада било украдено. Занимљива је била и комуникација која се свакодневно одвијала. Могли сте у једном дану да разговарате са каминоџијом, сељанином који би дошао нешто да вам понуди на продају, локалним накупцима па све до директора оближњих предузећа. Сви они су навраћали у наше двориште на шољицу или чашицу разговора. У близини куће се налази и пруга за који ме вежу најљепши тренуци. Ходање по шинама са дједом и писак локомотиве и сад бајковито дјелују. Када се на све то дода дједов аутомеханичарски занат, куцкањ и „поправљање“ старих камионских дјелова, па копање и залијевање баште са баком...Било је то дивно дјетињство. Али, посебно мјесто заузима двориште куће. Била је то сигурна оаза у којој сам прводио највише времена. Пријесто на којем сам био краљ. Вјероватно је скуп свега тога и утицао на мој каснији стваралачки рад. На моју велику тугу, од Предграђа мог дјетињства остали су фрагменти. Бањалука, која је након последњег рата постала центар Републике Срспке, почела је да се узбрзано шири. А велики градови гутају своја предграђа, мала ушушкана дворишта, постају темељи великих солитера. Али, мени остају сјећања и емоције, које не може нико да одузме, а која попуњавају хартије мог стваралаштва, рекао је Штркић

ГЛАС: Иако сте рођени 2000. године, у збирци пјевате и о периодима који претходе Вашем личном искуству. Колико су та "наслијеђена сјећања" и приче старијих утицале на Ваше пјесничко обликовање Бањалуке?

ШТРКИЋ: Приче и разговори са старијим суграђанима и родбином веома су битини за мој рад. Сваки човјек представља књигу сјећања. Битно је то представити на прави начина. Имао сам срећу да са дједовима и бакам разговарам о периоду од прије Дргиг свјетског рата преко, педесетих, шездесетих и седамтесетих година. Родитељи су увијек причали о крају осамдесетих година и периоду несретног рата из деведесетих. А онда сам дошао на овај свијет и ја, на почетку овога вијека, и тако наставио ту причу. Оно што ми они нису могли одговорити пронашао сам у књигама, државним и приватним архивама. Када вас нешто интересује увијек пронађете пут до каквог-таквог одговора.

ГЛАС: Објавили сте 2019. године књигу "Великани града на Врбасу", која се бавила историјом и биографијама знаменитих личности Бањалуке од 30-их година до краја Другог свјетског рата. Колико је рад на првој књизи припремио терен за настанак ове збирке?

ШТРКИЋ: Прва књига „Великани града на Врбасу“ представља моју наклоност према историји и настала је док сам још био средњошколац 2019.године. Иако је то било публицистичко-историјско дјело, у себи је садржало мноштво података коју су били иницијални моменат за распламсавање моје инспирације приликом писања неких пјесама. Поготво догађаји који су постали познати нешто шире од граница Бања Луке и региона попут смрти бањалучких беба, земљотреса из 1969.године, симбола живота и рада Петра Кочића. Посебно се издваја та пјесма о парку из тридесетих година прошлог вијека. Настала је на основу мојих сазнања и инспирације о том добу бањалучке ренесансе. Није то први пут да се у поезији пише о измаштаном, прошлом и непроживљеном времену. Писали су о томе и романтичар и парнасовци. Код нас су то Васко Попа, Милош Црњански, Војислав Илић.

ГЛАС: Збирка функционише као "лирски архив" који чува ликове, слике, звукове и мирисе прије него што их вријеме и модернизација града однесу у заборав. Колико је за насловног Дјечака важно да кроз поезију сачува оно што фоторафија и хроника не могу да забиљеже?

ШТРКИЋ: Карактер „правог“ дјечака са Предграђа саткан је од свих именица и епитета које сте навели у питању. Како сам растао и мијењао дјечији за одрасли капут, све више сам дијелове града, а и самог Предграђа почео да осјећам по њиховом посебном ритму, мирисима улица и гласовима познатих и непознатих људи. Оно што је за мене као дијете представљало битан визуелни индентитет почело је да прераста у стихове и најезду емоције која је морала да се пренесе на папир. За настанак сваке пјесме веже се по једна прича. Гдје престаје прича настаје пјесма, а кад се пјесма завршава, почиње прича.

ГЛАС: На један специфичан начин Ваша је збирка литерарни споменик свакодневници обичног човјека, који је на неки начин "протјеран" и скрајнут из модерне прозе и поезије у корист великих тема и модерних ликова подобних за вриједности "врлог новог свијета"?

ШТРКИЋ: „Обичан човјек“ је фраза којом често описујемо људе који живе животом који је по својим навикама, моралним и друштвени начелима сличан нашем систему живљења. Иако ми то „обичан“ често пара уши и дјелује ми као нешто просто, ја волим да кажем „једноставан“ човјек. Јер једноставност је врлина добрих и остварених људи. Управо је и то била једна од намјера ове збирке поезије. Ти „једноставни“ људи су фундаментална веза за настанак моје поезије и прозе. Мудрост коју можете да чујете од једног старог камионџије, сељака који четрдест година продаје животиње, воће и поврће на пијаци и неког мршавог жељезничара, ријетко можете чути у академским круговима. Ово говорим зато што се крећем у разним круговима нашег друштва. Човјек је уникатни споменика, са својим успонима и падовима, побједама и поразима, тренуцима среће и туге...Живот човјека битнији је од свих догађаја у свијету.

ГЛАС: У пјесничким сликама присутна је опозиција између завичаја и свјетских метропола. Да ли нас, по Вашем мишљењу, свако путовање у свијет заправо само враћа коријенима и полазним станицама?

ШТРКИЋ: Путовања су веома битна и драгоцјена искуства помоћу којих усвајамо нова знања, постајемо богатији како умно тако и духовно.Помажу нам да изађемо из устаљеног начина живота, обојеног свакодневним бригама и оног што називамо „одлазак на посао“. Али, у мом случају, највећу инспирацију проналазима у људима, прошлости и љепоти завичаја у којем проводим слободно вријеме. То је мој непресушни извор стваралачког рада. А ако не знамо одакле смо кренули, како ћемо стићи тамо гдје смо наумили.

ГЛАС: На самом крају збирке, у пјесми "Ноћ када си дрхтала", Бањалука се попут птице Феникс рађа, али као бетон и челик, чију меку душу чува стари камен на Кастелу. Како гледате на сукоб између модернизације града и очувања његовог старог духа?

ШТРКИЋ: Бањалука је у исти мах имала и срећу и несрећу да је постала нови центар након последњег отаџбинског рата. Сам статус центра за собом носи низ промјена, од становништва па до инфраструктура. Послије земљотреса 1969. године граде се нова насеља, а стари дух Краљевине готово да нестаје. Руку на срце ничу архитектонске цијелине које нису пуно мариле за естетику, али су зелене површине биле веома доминантне у свим градским и приградским мјестима. Данас се наставља иста прича само у још тежем издању. У центру се гради град у граду, убацују се објекти који својим изгледом оптерећују мале улице и нарушавају изглед уређене архитектонске цјелине. Велике метрополе се боре за очување старих градских четврти, док је нама старо постало неважно и јефтино. Подсјетимо се да Бањалука није настала јуче већ давно, давно прије. Почели само да се стидимо онога са чим се остали поносе. Наравно, моју љубав према граду не може да промијени нико, ја се увијек враћам оним дијеловима коју су остали недирнути још од мог дјетињства. А ако и њих нестане, остају сјећања које се не могу одузети.

ГЛАС: Какви су планови око промоције књиге и генерално око ваше каријере, посебно на овом литералном и поетском плану?

ШТРКИЋ: Књига се побринула, да не кажем сама, да званично прва промоција буде на Сајму књига у Београду. Издавач „Нова Нова Поетика“ се потрудио да организује промоцију на своме штанду. Дружење са читаоцима било је веома угодно и емотивно. Занимљиво је колико ми је људи пришло и разговору рекло да је на овај или онај начи везано за Бањалуку. У току су преговори за промоцију у Бањалуци, а мени остаје искрена жеља да се са пјесмама посвећеним нашем граду упознају сви наши суграђани.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.