Надежда Лазаревић Ковачевић о неиспричаној прошлост Бањалуке”: Трагично је што стално почињемо од нуле

 Илијана Божић
Надежда Лазаревић Ковачевић о неиспричаној прошлост Бањалуке”: Трагично је што стално почињемо од нуле

Крајина је вијековима била притиснута окупаторском влашћу. А, још је Васо Пелагић записао да је “Турска у хришћанима убијала тијело, а Аустрија и тијело и душу”. Ослобођење и уједињење 1. децембра 1918. Крајина, односно Врбаска област, једна од 33 на које је била подијељена новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, дочекала је као најнеразвијенија у свим сферама живота.

Ријечи су то Надежде Лазаревић Ковачевић која је за “Глас Српске” говорила о књизи “ДирижаБЛ - пут у неиспричану прошлост Бањалуке” која ће вечерас од 19 часова бити представљена у концертној дворани Банског двора.

- И тако је било све до октобра 1929. када је држава промијенила назив у Краљевина Југославија и била подијељена на девет бановина, и десету Управу града Београда, а Бањалука постала центар Врбаске бановине. Краљ Александар је желио да се тај крај опорави и био је галантан, а за првог бана је, промишљено, поставио генерала Светислава Тису Милосављевића, дотадашњег министра саобраћаја. Милосављевић је био војник по вокацији и за њега је постојао само ред, рад и дисциплина и задатак који је требало да обави, а при томе је био исконски поштен и честит човјек. И успјех није могао изостати. То је имало за посљедицу да се сва запретана енергија становника Врбаске бановине и Бањалуке разбукти - додала је она.

ГЛАС: У какав свијет нас одводи “ДирижаБЛ”?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: У  периоду о којем говорим  Бањалука је добила архитектонска и културна обиљежја омањег средњоевропског града, којима се и данас дичи. Тада је изграђен Градски парк, палате Банске управе и Банског двора, зграда Хипотекарне банке - данашња Палата Републике, затим Дом краља Петра Првог Ослободиоца - данашња зграда Позоришта РС, хотел “Палас”, Соколски дом, седам стамбених зграда за бановинске чиновнике. Свакодневно су се отварале трговачке и занатске радње у којима се могла купити или израдити и врло луксузна роба. Бановинско позориште, које је основано 1930. прво је било смјештено у преуређеној “соколани”, згради у којој се налазила фискултурна сала Учитељске школе коју су користили и соколаши док није изграђена њихова дворана. Послијератне генерације ту грађевину памте као биоскоп “Козара”. Недавно је срушена, што сматрам недопустивим, да не употријебим тежу ријеч. И у тој првој позоришној сезони 1930/31. одиграно је, вјеровали или не, 35 премијера, увијек пред препуном двораном.

ГЛАС: Како су живјели Бањалучани тада?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: Тридесетих година прошлога вијека, баш некако у ово вријеме, од почетка децембра до средине марта, Бањалучани су ишли са бала на бал, са забаве на забаву. Свечано је прослављан 1. децембар, Дан уједињења, па краљев рођендан средином мјесеца, али и рођендан краљице Марије, 9. јануара. Организоване су прославе међународне, али и православне нове године. Престижни су били Светосавски и Свеславенски бал, али и годишња забава Муслиманског културно-просвјетног друштва “Гајрет”, па “Крајишникове луде ноћи”, незаборавни маскенбали у организацији овог најзначајнијег спортског клуба у граду, али и “Црно-бијела редута” спортског клуба “Балкан” и да не набрајам више. У то вријеме, та Бањалука од 25.000 становника је имала десетак фудбалских клубова, клизалиште, хиподром, организовани су аеромитинзи. У то и такво вријеме нас води “ДирижаБЛ”.

ГЛАС: Ова књига нас враћа међу Бањалучане тог времена, како посматрате Бањалуку данас? 

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: Отуђено. Понекад, нажалост, ријетко када отпјешачим до посла главном улицом, догоди ми се да не сретнем никог познатог, што је поразно. А још горе је што, углавном, користимо аутомобиле, јер “штедимо вријеме” које нам увијек недостаје. Губи се блискост, топлина, емпатија међу људима. Компјутери и мобилни телефони су корисне ствари које олакшавају живот ако се рационално користе. Само је опасно што им људи, а поготово млади, све више робују. А, чини ми се да има и превише себичности, нестрпљивости, а премало елементарне пристојности и уљудности. Мада мислим да је то генерална појава и да се не односи само на Бањалуку.

ГЛАС: Колико је било захтјевно сакупљање података за ову књигу, ко су Вам били извори и како сте прикупљали фотографије?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: Проучавањем периода између два свјетска рата у развоју Бањалуке, почела сам се интензивно бавити 2011. То је захтјеван посао и потребна је велика посвећеност. Али, све вријеме у томе налазим и задовољство које, могу рећи, прераста у страст. Саговорници су ми били потомци породица, које су обиљежиле то вријеме, а у томе су ми помагале и породичне везе и пријатељства. Није увијек било лако удобровољити те људе да се “отворе” и присјете времена које је дуго гурано под тепих, па чак и анатемисано. А, послије су ми радо давали фотографије из породичних албума који су чамили у неким забаченим мјестима њихових домова. Али, прочитала сам и сву доступну литературу која говори о том времену, као и сву оновремену штампу. Наравно, и даље то радим и радујем се сваком новом податку.

ГЛАС: По чему је препознатљиво вријеме након Другог свјетског рата?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: Нажалост, само по малобројним сачуваним грађевинама, већину сам већ набројала. Морамо узети у обзир да је Бањалука током Другог свјетског рата 1944. у два наврата бомбардована од стране савезника, а да је у разорном потресу 1969, такође, страдао велики број грађевина. И када томе додамо, многе, мени неразумљиве потезе урбаниста, чини ми се да град губи идентитет и душу. А, осим тога, током Другог свјетског рата 90 одсто српских породица је избјегло у Србију, јер се Бањалука нашла у саставу НДХ, а готово сви Јевреји су завршили по нацистичким концентрационим логорима, а највише у Јасеновцу. Послије рата мали број изгнаних Срба се вратио у Бањалуку, а од 560 Јевреја, колико их је у Бањалуци било до 1941, не знам да ли се данас могу набројати на прсте једне руке. А, атмосферу у граду стварају његови житељи.

ГЛАС: Постоје ли неке анегдоте из тог времена?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: Ради се о двије познате породице. Дивјаци, многобројни, авангардни, готово увијек за корак испред других, незаобилазни у свим друштвеним дешавањима града. Имали су први аутобуски саобраћај, прве аутобусе са спуштеним кровом, бензинску пумпу, били заступници Форда и Линколна, имали први Радио салон, били на челу најзначајнијег спортског клуба “Крајишник”, били зачетници скијашког спорта. Друга породица су, такође, бројни Димитријевићи. Неколико дана пред Божић тридесет и неке, у радњу “Браће Дивјак” у Господској улици (донедавно је ту био “Манго”) је ушао сав усплахирен Љубомир Љупко Димитријевић, који је у то вријеме имао агентурну радњу, такође, у Господској улици. Тамо је затекао Мирка, патер фамилијаса Дивјака, његову супругу Софију и млађег брата, неодољивог Лазу. Пожалио им се да му је неко украо божићну печеницу и да не зна шта ће, да више нема гдје да је набави, све је распродато. И након што је очајни Љупко напустио радњу Дивјака, Мирко, Софија и Лазо су се дали на посао. Својим везама су успјели набавити прасенце, које су ставили у корпу, затим му око врата везали црвену машну и ставили цедуљицу на којој је писало: “Мене је послао мој тата да замијеним свога брата!” И неко од шегрта је корпу доставио Љупку на кућну адресу. Не треба ни причати колико је то ову породицу усрећило. Изабрала сам ову анегдоту, јер се ту осликава блискост и емпатија која је владала међу људима, а материјална вриједност поклона је у другом плану.

ГЛАС: Сматрате ли да подсјећање на прошлост града на Врбасу и важне људе који су тада дјеловали, може да нам послужи као путоказ за бољу будућност у нашем граду?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: Свакако. Одмах да кажем да не мислим да је тада све било идеално и идилично. Али, морамо знати да свако вријеме има добре и лоше стране. Чини ми се трагичним што на овим нашим турбулентним просторима стално почињемо од нуле, држећи се правила да оно што је било “прије” не ваља и да га треба потпуно уништити. И зато смо стално, у најбољем случају, на позитивној нули или плутамо, тек толико да не потонемо. На све оно што је било добро и просперитетно у нашој прошлости, без сујете, треба да будемо поносни и узидамо у чврст темељ на којем почива наша садашњост и гради се будућност.

Поглавља

ГЛАС: Шта је то ново што нам доноси ова књига?

ЛАЗАРЕВИЋ КОВАЧЕВИЋ: “ДирижаБЛ” има три поглавља. У првом поглављу је десет прича које су екранизоване у документарно-анимираном серијалу “К'о лепи сан”, који је реализован у продукцији РТРС-а, а чији сам аутор и сценариста. Друго поглавље “О њима...” говори о саговорницима. Нису то фактографске, сувопарне биографије, него моје импресије о тим људима. У трећем поглављу се могу прочитати прикази и најинтересантнији коментари на серијал “К'о лепи сан”. Наравно све је богато илустровано. А, интензивно припремам и “ДирижаБЛ 2” и надам се да ћу барем дио тих нових прича успјети екранизовати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана