Миодраг Мајић за "Глас": Зликовци постали господари, а часни и хумани људи робови

БАЊАЛУКА - Бавио сам се првенствено способношћу појединца и заједнице да признају сопствене грехе и уоче сопствене странпутице. Невероватно је колико смо упорни у самообмањивању и уверавању у то да нисмо учинили ништа лоше, да наше заблуде и предрасуде то нису и да су наша злодела мања од злодела наших непријатеља.

Рекао је ово за "Глас Српске", писац Миодраг Мајић,  објашњавајући да ли је  у роману "Признање" више истраживао кривицу онога који признаје или одговорност оних који имају моћ да му суде? Познати српски судија и аутор неколико бестселер трилера попут романа "Деца зла", "Острво пеликана", "Под туђим сунцем" и др.  каже да је нажалост мало појединаца, који успијевају да искоче из обрасца сталног самообмањивања и да побиједе властите предрасуде у погледу злочина и правде.

- Само малобројни успевају да искораче из таквог обрасца, успевају да се покају и да опросте. Остали су осуђени на вечити живот у нескладу са истином, верујући да је такав живот једино могућ, рекао је Мајић.

ГЛАС: Може ли човјек бити невин пред законом, а ипак осуђен пред сопственом савјешћу? Колико Вас као писца, али и као судију, занима тај простор између правне и моралне истине?

МАЈИЋ: То је једна од тема којом се бавим у већини својих прича. Што је друштво одрођеније од етичности, то је и јаз између закона и правде већи. Створили смо друштва у којима су зликовци господари, а часни и хумани робови. У таквим околностима само савест човека, онаквог какав је створен и како је васпитан, може бити одређени коректив. Али већина је увек склона прилагођавању. Живи за тренутну част и задовољство, јер обезнађени, отуђени човек не верује у сутра, а још мање у метафизички појам добра. Његов врховни арбитар је новац, који је по могућству што лакше и беспризорније стечен. 

ГЛАС: У друштву у којем се истина често прилагођава интересима, да ли је признање чин ослобођења или само још један начин да човјек постане талац туђих очекивања?

МАЈИЋ: Признање, ако је искрено и проживљено, увек је чин ослобођења. То је и прихватање неумитне чињенице да смо безначајни и грешни. Истовремено, оно је и вера и обећање да можемо постати бољи и да се можемо отргнути из тог жрвња туђих очекивања.

ГЛАС: Ваши романи отварају питања људске природе, правде и одговорности. Да ли књижевност понекад може изговорити оно што институције, па и појединци, немају храбрости да кажу?

МАЈИЋ: Свакако! Што су друштва ауторитарнија и нехуманија, то је значај књижевности већи. У Совјетском Савезу, у време чистки и Гулага, људи су опсесивно читали. Бежали су у другачије светове, тражећи у њима потврду уверења да нису изгубили разум и да је постојало време које су власти желеле да им и из сећања отму. Зато је значај књижевности још већи у ауторитарним режимима. Срећа је да наши политичари углавном не читају, тако да им ово сазнање измиче. Иначе би, сигуран сам, попут слободних медија и критике, уништавали и књиге.

ГЛАС: Када читалац затвори посљедњу страницу "Признања", шта бисте вољели да га више прогања: питање ко је крив, питање ко говори истину или питање шта бисмо ми сами признали када бисмо остали потпуно сами са собом?

МАЈИЋ: Управо ово последње. Волим да најтежа питања оставим за читаоце.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.