Miodrag Majić za "Glas": Zlikovci postali gospodari, a časni i humani ljudi robovi

BANjALUKA - Bavio sam se prvenstveno sposobnošću pojedinca i zajednice da priznaju sopstvene grehe i uoče sopstvene stranputice. Neverovatno je koliko smo uporni u samoobmanjivanju i uveravanju u to da nismo učinili ništa loše, da naše zablude i predrasude to nisu i da su naša zlodela manja od zlodela naših neprijatelja.

Rekao je ovo za "Glas Srpske", pisac Miodrag Majić,  objašnjavajući da li je  u romanu "Priznanje" više istraživao krivicu onoga koji priznaje ili odgovornost onih koji imaju moć da mu sude? Poznati srpski sudija i autor nekoliko bestseler trilera poput romana "Deca zla", "Ostrvo pelikana", "Pod tuđim suncem" i dr.  kaže da je nažalost malo pojedinaca, koji uspijevaju da iskoče iz obrasca stalnog samoobmanjivanja i da pobijede vlastite predrasude u pogledu zločina i pravde.

- Samo malobrojni uspevaju da iskorače iz takvog obrasca, uspevaju da se pokaju i da oproste. Ostali su osuđeni na večiti život u neskladu sa istinom, verujući da je takav život jedino moguć, rekao je Majić.

GLAS: Može li čovjek biti nevin pred zakonom, a ipak osuđen pred sopstvenom savješću? Koliko Vas kao pisca, ali i kao sudiju, zanima taj prostor između pravne i moralne istine?

MAJIĆ: To je jedna od tema kojom se bavim u većini svojih priča. Što je društvo odrođenije od etičnosti, to je i jaz između zakona i pravde veći. Stvorili smo društva u kojima su zlikovci gospodari, a časni i humani robovi. U takvim okolnostima samo savest čoveka, onakvog kakav je stvoren i kako je vaspitan, može biti određeni korektiv. Ali većina je uvek sklona prilagođavanju. Živi za trenutnu čast i zadovoljstvo, jer obeznađeni, otuđeni čovek ne veruje u sutra, a još manje u metafizički pojam dobra. Njegov vrhovni arbitar je novac, koji je po mogućstvu što lakše i besprizornije stečen. 

GLAS: U društvu u kojem se istina često prilagođava interesima, da li je priznanje čin oslobođenja ili samo još jedan način da čovjek postane talac tuđih očekivanja?

MAJIĆ: Priznanje, ako je iskreno i proživljeno, uvek je čin oslobođenja. To je i prihvatanje neumitne činjenice da smo beznačajni i grešni. Istovremeno, ono je i vera i obećanje da možemo postati bolji i da se možemo otrgnuti iz tog žrvnja tuđih očekivanja.

GLAS: Vaši romani otvaraju pitanja ljudske prirode, pravde i odgovornosti. Da li književnost ponekad može izgovoriti ono što institucije, pa i pojedinci, nemaju hrabrosti da kažu?

MAJIĆ: Svakako! Što su društva autoritarnija i nehumanija, to je značaj književnosti veći. U Sovjetskom Savezu, u vreme čistki i Gulaga, ljudi su opsesivno čitali. Bežali su u drugačije svetove, tražeći u njima potvrdu uverenja da nisu izgubili razum i da je postojalo vreme koje su vlasti želele da im i iz sećanja otmu. Zato je značaj književnosti još veći u autoritarnim režimima. Sreća je da naši političari uglavnom ne čitaju, tako da im ovo saznanje izmiče. Inače bi, siguran sam, poput slobodnih medija i kritike, uništavali i knjige.

GLAS: Kada čitalac zatvori posljednju stranicu "Priznanja", šta biste voljeli da ga više proganja: pitanje ko je kriv, pitanje ko govori istinu ili pitanje šta bismo mi sami priznali kada bismo ostali potpuno sami sa sobom?

MAJIĆ: Upravo ovo poslednje. Volim da najteža pitanja ostavim za čitaoce.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.