Миланка Благојевић, књижевница, за “Глас Српске”: Истина је луксуз који носи жртву и посљедице

Миланка Митрић
Миланка Благојевић, књижевница, за “Глас Српске”: Истина је луксуз који носи жртву и посљедице

Књижевност је агенс личног развоја за сваког ко је конзумира. Читалачко искуство је понекад значајно колико и фактичко и омогућава читаоцу проширење, продубљење и изоштравање перцепције живота и свијета.

Испричала је ово у разговору за “Глас Српске” књижевница Миланка Благојевић, чија ће збирка “Nervus vagus и друге приче”, објављена у издању “Имприматура”, у уторак од 20 часова бити промовисана испред Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске.

- Наравно, није све што је написано истина и нису све књиге достојне тога да буду водичи или помагала у сагледавању стварности. Писца треба бирати као и пријатеља и треба вољети себе и пажљиво бирати шта уносимо у себе, било да је у питању храна или књижевност. С обзиром на то да сам мајка троје дјеце, поборник сам читања од најранијег животног доба - додаје она.

ГЛАС: Како је настајала збирка и шта бисте рекли да је разликује од претходне збирке “Мандаринске патке”?

БЛАГОЈЕВИЋ: Збирка “Nervus vagus и друге приче” настајала је у посљедње двије године, дакле отприлике од објављивања прве збирке “Мандаринске патке” па до прије неколико мјесеци, када сам рукопис предала свом издавачу Борису Максимовићу, директору издавачке куће “Имприматур”. Настајала је успут, између свакодневних обавеза, инспирисана свакодневицом, реалним животом, али прожета је фикцијом и умјетничком имагинацијом. За разлику од прве, ова збирка обилује слободнијим и оштријим изразом, али стил је остао исти.

ГЛАС: Збирка је подијељена на цјелине “Претис лонац”, “Nervus vagus” и “Писма”, које на свој начин проговарају о свакодневици. Шта је главна нит која их спаја?

БЛАГОЈЕВИЋ: Уредница књиге Тања Ступар Трифуновић и ја трудиле смо се да у збирци задржимо оне приче које су стилски повезане, тако да збирка буде концептуално организована. Нит која повезује цјелине, нараторе и ситуације у којима се налазе је реалност и живот који неминовно намеће теме доминантне у причама. Ликови из мојих прича се боје смрти, старости, пате због љубави, гуши их рутина и свакодневица, суочени су са немаштином, ратним траумама и сл. 

ГЛАС: Јесмо ли народ који је навикао да ћути и често срасте са својом тишином? Због чега је то тако, према Вашем мишљењу?

БЛАГОЈЕВИЋ: Јесмо, апсолутно јесмо народ који је навикао да ћути. И као индивидуе и као друштво. Узрок је антрополошки, историјски, а лежи и у страху и разочарању као трајном стању нашег човјека. Ћутимо и склањамо се. Истина је често погубна и кажњива. Изношење истине је луксуз и носи одређену жртву и озбиљне посљедице по оног ко трага за њом. Ћутимо на послу, у друштву, у кући, често се иде линијом мањег отпора. Од обичног човјека свакодневице није оправдано очекивати да буде херој, некакав Прометеј истине. Он је оптерећен обавезама да штити свој микрокосмос и сервисира свакодневне обавезе. Ово није бољка само српског народа већ цјелокупног савременог свијета. Обични човјек иде линијом мањег отпора, избјегава да штрчи и држи се групе, али и то има своју цијену. Да парафразирам Крлежу: У гомили је топло, али смрди.

ГЛАС: Како гледате на тренутну ситуацију и како он дјелује на књижевност (било да је у питању издаваштво или само  стварање)?

БЛАГОЈЕВИЋ: Умјетност дише на шкрге, али је свакако и врло виталан организам који увијек преживљава све могуће ударе и катастрофе. Пандемија је велики ударац на све сфере живота, па и на књижевност. Култура није никакав украс који може, а и не мора да постоји. Култура је витални крвоток једног друштва. Она је начин и мјесто креирања свијести. И у пандемији, али и у нормалним условима култури је неопходна већа подршка у сваком смислу. Ово је комплексан проблем који захтијева дубљу елаборацију, али укратко, књижевност и култура уопште не смију само да се подразумијевају. Књижевници, издавачи и сви остали посленици културе су живи људи од крви и меса и треба да добију конкретну подршку и мјесто које заслужују.

ГЛАС: Умијемо ли и на све ово да се навикнемо?

БЛАГОЈЕВИЋ: Хтјели или не хтјели, морамо се навикнути на нове околности у којима живимо и радимо. Морамо проналазити неке нове начине. У суштини, у оваквим околностима живимо и дишемо половично, колико маска коју носимо то дозвољава. Сигурно ће сви осјетити посљедице и већ сада осјећамо. Али наш генетски код је навикао и на горе и са овим ћемо се суочити.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана