Милана Мајар за "Глас Српске": Пјесник не бјежи од своје боли

Пјесник се “најрадије” враћа тамо гдје је оставио највише себе. Својим поразима, ранама, недовршеним љубавима и оним мјестима у себи из којих, уствари, никада није ни отишао. Цијена таквог стваралаштва јесте оголити душу пред собом, а онда имати снаге да је поново обојиш животом. Стих који се роди из такве искрености не тражи сажаљење, не моли за разумијевање и не покушава да оправда своје постојање.

Рекла је ово за "Глас Српске", Милана Мајар коментаришући зашто је своју збирку поезије  “Ћутим да сјенке имају очи” отварала цитатом “Пишем спаљеном руком о природи ватре”. Како искусна  новинарака, режисерка и књижевница каже  цијена таквог стваралаштва јесте у науку да се од сопствене боли не бјежи.
-Бити пјесник не значи стиховима описати своју бол, бити пјесник значи сачувати способност да осјећаш упркос свему што те је могло учинити гордим. Мислим да је највећа храброст престати тражити смисао у ономе што нас је сломило и прихватити да неке наше личне приче неће добити свој завршетак. Нереално је очекивати да можемо да побиједимо све наше губитке али бар допустимо себи да научимо како се стоићки носити с њима. Можда је управо то цијена поезије: научити да се од сопствене боли не бјежи. И зато, пригрли своју бол и воли је. Amor fati. Моја омиљена латинска изрека.

ГЛАС: Као редитељка и сценариста, познати сте по филмовима попут оног о Ђури Дамјановићу под називом "Магла у рукама". У рецензији књиге, Стево Грабовац примећује да су Ваше пјесме настале као "низ покрета ове слике су истовремено и покрети, баш као што је и живот кретање... попут кадрова из филма". На који начин Вам је поезија омогућила "кадар" који камера није могла да ухвати?
 

МАЈАР: Рецимо да је поезија филмска трака онда је сваки стих филмски кадар а мноштво таквих кадрова прича која се одвија пред нашим очима. Баш као у филму. Ипак разлика постоји. Она се огледа у томе што код писања поезије треба знати “ухватити” и оно што камера не може. А то је све оно што се у нама буди док посматрамо призор који снимамо. Примјера ради, камера може да сними стару кућу, отворен прозор и завјесу коју вјетар помјера, али не може да ухвати моје дјетињство које се враћа са том сликом, глас моје мајке или мирис хљеба који ми голица ноздрве. Постојећи призор буди у мени нове слике и ја видим двориште у којем сам одрастала, праг на којем је мајка стајала док ме испраћала и собу у којој одавно нико не живи. Објектив камере ухватио је тренутак садашњости а моје сјећање оно што на снимку не постоји. Од једне слике добила сам причу која се не налази на филмској траци, већ унутар мене. Све је то изван филмског кадра, а ипак је дио онога што ја у том тренутку видим. Око камере не може да види колико ми недостаје некадашњи живот али поезија то може да изнесе. Она ми је дала могућност да тај невидљиви дио тренутка претворим у ријечи. Иако то не видим испред себе, у мом сјећању поново добија облик и трајање. Такав кадар не постоји на фотографији. Он настаје између призора који видим и осјећања које у мени покреће. Не мислим да поезија може да замијени камеру. Напротив, она наставља радњу тамо гдје се филмски кадар завршава. Уствари, даје ми могућност да од једне забиљежене слике створим читаву сцену чије се значење мијења са сваким новим сјећањем или асоцијацијом.

ГЛАС: Прво поглавље носите назив “Суочавање”, а прожето је мотивима породичног памћења, рата, губитка оца, дјетињства, пролазне младости. Колико је процес писања ових стихова био заправо чин катарзе и суочавања са неминовним ранама из прошлог времена?
 

MАЈАР: Ја не умијем да се смијем кроз поезију иако сам веселе нарави. Мене страховито привлаче тренуци у којима болу допуштам да проговори кроз мене. Тај језик најбоље разумијем. Људи годинама могу да носе тугу, а да је никада истински не освијесте. Могу живјети са губитком, а да никада не пронађу ријечи којима би га описали. Значи ли то да ја успијевам? Донекле, да. Успијевам да се приближим ономе од чега многи читавог живота покушавају да се удаље. Да ли више боли суочавање с болом или његово претакање на папир? Можда тај завршни чин. Разоткривање спознаје. Потпуно огољевање себе. Нормално је да свако од нас другачије пролази кроз бол, па самим тим и катарзу доживљава на свој начин. Можда катарза и није један одређени тренутак. Можда је то процес у којем полако учимо да живимо с оним што нас је промијенило.  Писање није нужно бијег од бола, већ начин да му се приближимо и да с њим успоставимо другачији однос. Бол не мора нужно да нестане онда када о њему проговоримо. Можда је управо у томе суштина писања: да нам помогне да разумијемо ту бол a не да нас ослободи свега што боли. Неке губитке не можемо надокнадити. Постоји бол који не можемо промијенити и истина од које не можемо побјећи. Али, можемо да их преточимо у ријечи. Понекад је довољно да оно што нас је некада раздирало коначно изговоримо, како бисмо престали да га носимо у себи као отворену рану и научили да живимо с оним што је остало.

ГЛАС: Друго поглавље уједно носи и наслов читаве збирке – “Ћутим да сјенке имају очи”. Шта је за вас ћутање – вид заклона или најгласнији начин да се проговори о стварима за које “обичне” ријечи нису довољне?
 

МАЈАР: „Ћутим да сјенке имају очи“ има много активнију, дубљу димензију. Ја то ћутање доживљавам као ослушкивање невидљивог. То је пажња усмјерена на оно што се не изговара, а ипак постоји и нешто нам поручује. У том контексту, ћутање је начин да се свијет чује изван буке ријечи. Ослушкивати сопствене сјенке значи бити осјетљив на трагове прошлости, неизговорене истине, на оно што откривамо тек када завиримо дубоко у себе. И управо је у томе љепота наслова моје збирке поезије: не ћутим зато што немам шта да кажем, већ ћутим да бих чула оно што други не чују да бих проговортила о томе.

ГЛАС: У пјесми “На клацкалици времена” између осталог говорите о дјетету које сазријева под притисцима и жени која не прихвата овај изобличени свијет. Колико је тешко носити та два осјећања у себи, а живjети у таквој стварности?
 

МАЈАР: Далеко је теже сачувати унутрашњу равнотежу и не дозволити да нас разочарење учини равнодушнима, ни наивност слијепима. За мене живјети у данашњем времену, или у изобличеном свијету, значи свакодневно водити тиху борбу између прихватања онога што не могу промијенити и одбијања да се помирим с оним што никада не бих смјела прихватити. Ја не мислим да је слабост у томе што нас свијет понекад умори, заболи или разочара. Напротив, слабост је недостатак осјећања, емпатије и вјере да ствари могу бити другачије. Можда је управо у томе смисао те клацкалице да, упркос свему што ме вуче на једну или другу страну, сачувам себе у себи. И дијете и жену. Дијете чува способност да волим а жена даје снагу да не пристанем на оно што ме понижава и обезљуђује. Дијете и жена су два дијела мог бића. Један чува вјеру у доброту а други чува моје достојанство. Најважније је научити како живјети у оваквом свијету, а не дозволити му да постане дио мене. Јер ако ме стварност натјера да изгубим вјеру дјетета и отпорност жене, онда сам изгубила оно највриједније. Себе.

ГЛАС: Поједине пјесме у збирци имају специфичну визуелну форму, стихови се крећу по страници. Колико Вам је важна сама графичка организација стихова и да ли форма за Вас носи једнако значење као и сама ријеч?
 

МАЈАР: Графичка организација стихова је важна јер поезија није само оно што је изговорено него и начин на који се то изговара, односно начин на који се ријечи појављују пред читаоцем. Понекад оно што не можемо изговорити до краја можемо показати кроз празнину, прекид стиха, његов силазак или удаљавање од другог стиха. Управо тај визуелни распоред сугерише прекид мисли, унутрашњи немир, тишину, отуђеност или немогућност да се нешто изговори до краја. Тада празнина између стихова може да говори једнако снажно као и написана ријеч, а начин на који је пјесма обликована постаје дио њеног смисла. Мислим да је управо тај простор између ријечи мјесто на којем поезија најснажније говори. Ријеч и форма треба да буду у сталном дијалогу. Када су ријеч и форма у сагласју, оне се међусобно надопуњују и продубљују значење. Ако се стихови крећу по страници, онда тај покрет мора имати свој унутрашњи разлог и бити у складу са осјећањем или идејом коју пјесма носи. Дакле, ријеч и форма могу бити равноправни носиоци значења: ријеч нам говори, а форма понекад показује оно што ријеч прећуткује. Зато ми је важно да читалац пјесму визуелно доживи, да осјети њен ритам.

 

ГЛАС: На крају књиге стоји мисао ”Све што нисам стигла изговорити поезија је уткала у свјетлост која шапуће моје риме”. Да ли имате осјећај да су сјенке из наслова напокон добиле своје свјетло између корица ове књиге и да ли је поезија успјела да изговори оно што је ћутање дуго чувало?
 

МАЈАР: Мислим да сјенке које одражавају дубину наше душе не нестају када их изнесемо на свјетлост дана, али престају да буду нешто чега се плашимо. Постају дио нас који више не доживљавамо као пријетњу, већ као нешто што, упркос својој тежини, можемо да прихватимо, разумијемо и научимо да носимо са собом. Тако су и моје мисли и потискиване емоције, коначно добиле прилику да се преточе у стихове и пронађу своје мјесто у збирци поезије „Ћутим да сјенке имају очи“. Кроз ову, дубоко личну поезију, дала сам глас ономе о чему сам дуго ћутала, подаривши својим мислима и осјећањима облик, глас и свјетлост. Оно што је некада постојало само у мени, скривено између прећутаних ријечи и непроживљених спознаја, коначно је добило прилику да буде изговорено. Важно ми је да оно што је некада било затворено у границама мог личног искуства допре до других и постане им блиско. Ако се читалац препозна у мојим стиховима, ако у њима пронађе сјенку коју и сам носи, онда је моја поезија испунила своју сврху.

ГЛАС: Књигу сте промовисали на Сајму књига у Бањалуци, недавно сте гостовали у Зеници на књижевном догађају “Перо Живодрага Живковића”. Како Вам је дјеловало оно што се написали у сусрету са публиком и какви су даљи планови око књижевног рада?
 

МАЈАР: На 12.међународном књижевном фестивалу „Перо Живодрага Живковића“  учествовала сам са двије пјесме из ове збирке. Пјесме су ушле у ужи избор, међу радове двадесет пјесника из Србије, Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Италије. Манифестација се одржава у Зеници уз подршку амбасада Србије и Италије у БИХ, а организатор је књижевник Емир Соколовић. Ове године гошће фестивала биле су пјесникиња Мађеда Дагер и пјевачица Ђахида Вехбе из Либана. Добитник „Пера Живодрага Живковића“ ове године је књижевник Амир Брка. Дводневно дружење са пјесницима из региона, као и сусрети са људима који дијеле љубав према поезији, били су садржајни и инспиративни. Знате, лијепо је, макар на тренутак, побјећи од стварности која нас окружује и заронити у свијет поезије, у којем ријечи добијају нову снагу и значење. Читањем пред публиком пјесма напушта простор личног доживљаја и креће усусрет читаоцима, који јој дају сопствено значење. Пјесме које су ушле у ужи избор биће преведене на италијански језик и објављене у двојезичној антологији. Антологије се чувају у једином музеју поезије на свијету „Piccolo Museo della Poesia“ у Пјаченци, у Италији. Објављивање пјесама у двојезичној антологији је лијеп наставак овог фестивалског искуства и драго ми је што ће моји стихови тако стићи до читалаца изван нашег говорног подручја. Ја и даље пишем, иако не увијек истим интензитетом. Видјећемо куда ће ме тај пут  одвести.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.