Михаела Шумић, пјесникиња за, “Глас Српске”: Предрасуде отклањамо суочавањем

Илијана Божић
Михаела Шумић, пјесникиња за, “Глас Српске”: Предрасуде отклањамо суочавањем

Суштина бића је укоријењена у искуству и доживљају свијета. Људи који пишу имају више свјетова које могу да доживе па све што пишемо, колико год имало директну повезницу са нашим животима или не, дио је нас.

Казала је то у разговору за “Глас Српске” пјесникиња Михаела Шумић, добитница награде “Чучкова књига”, која јој је додијељена за првенац - збирку пјесама “Неколико ситних убода”.

- Колико се можемо оголити ријечима зависи од тога колико смо самосвјесни и јесмо ли храбри да преиспитујемо себе - додала је она.

ГЛАС: Шта за Вас представља признање “Чучкова књига” и како посматрате књижевне награде, колико су оне битне ствараоцима?

ШУМИЋ: То је част из два разлога. Један је сам писац у чији помен се награда додјељује, који је био одличан и недовољно прочитан, а други су награђени аутори попут Предрага Бојића, Миланке Благојевић и Милке Колунџић. Награда носи признање за рад, говори да сте на добром путу, да није све што радите и за што се трудите узалуд и да су и други свјесни тога. Тиме оно што радите добија смисао и подстицај који вас “гура” напријед. Награда носи тежину и одговорност, а од појединца зависи како ће их интерпретирати и инкорпорирати у свом даљем раду.

ГЛАС: Наслов збирке “Неколико ситних убода” инспирисан је истоименом сликом Фриде Кало. Колико је данас важно говорити о насиљу? Сматрате ли да ће Ваше приче о томе побољшати стање?

 ШУМИЋ: Колико год било тешко признати, насиље је неизбјежан дио живота. Људи и животиње су насилна бића па и сама природа је понекад насилна, али начин на који ћемо доживјети насиље зависи од контекста и ситуација у којој настаје. Насиље је често инстинктивно, иако ни тад није етички оправдано, бар иза њега стоји виши разлог као што је борба за преживљавање. Мене брине насиље с предумишљајем, а оно се јавља само код људи. Код нас се говори како насиље рађа насиље, а судећи по том колико дуго људи постоје, са њима је и оно еволуирало. Немогуће је искоријенити га, али ако дозволимо себи и другима да о њему причамо, можда научимо како да препознамо сопствене окидаче, како да насиље препознамо у околини и покушамо да га спријечимо и санкционишемо.

ГЛАС: Стихови пјесме “Мјешанци и ровови” кажу: “Немој да ровиш по мом подријетлу, Рекли су да имам превише мијешане крви. У месу кријем народе који се међусобно мрзе”. Како се данас носимо са питањем поријекла и са предрасудама по том питању?

ШУМИЋ: Дио смо друштва у којем се култура живљења своди на поријекло. Језик којим говоримо, нација, политички оријентисано мишљење па негдје и школа у коју идемо или улица у којој живимо. Сегрегација на основу поријекла још траје и сваки дан видимо примјере дискриминације, неумјесних прозивки и патриотизма преображеног у шовинизам. Успјешније земље су поносне на разноликост свог становништва, а  код нас је разноликост непожељна стигма које се свако мало покушавамо ријешити. Сваки иоле интелигентан човјек, без обзира на нацију, поријекло или политички став предрасуде може отклонити суочавањем. Као што већина страхова нестане оног тренутка кад одлучимо да напустимо зону комфора и суочимо се с оним што нас плаши, исто тако ће и предрасуде нестати онда кад будемо спремни да упознамо другог.

ГЛАС: Пјесме у збирци говоре о смрти и одрастању. Како да се боримо са тренутком кад нам живот покаже да нисмо више дјеца?

ШУМИЋ: Битна разлика између дјечијег и одраслог свијета је у свакодневним обавезама, које се у “одраслом свијету” нагомилавају, од посла до рачуна које треба платити. Кад схватимо да смо запали у зачарани круг рутине и непрестаних брига о “одраслим стварима” почне да нам фали безбрижно дијете које смо некад били. Између свих обавеза постоје они тренуци слободе кад себи можемо да дозволимо да опет будемо дјеца, било да је то гледање цртаног филма или преслушавање пјесама које смо слушали кад нам је било девет година, скакање по кревету или обилазак мјеста на која смо некад вољели ићи. Никад сасвим не престајемо бити дјеца, али ако тако одлучимо, та дјеца ће престати бити ми, а онда ће и ти тренуци слободе постати тмурни и изгубиће значење.

ГЛАС: Пјесникиње су скрајнуте кроз историју. Како је бити пјесникиња у доба у којем живимо?

ШИМИЋ: Жене су скрајнуте кроз сваку историју и оно што је можда најболније откриће је то да је глобално друштво тек у посљедња два стољећа одлучило женама дати простор и признање у јавности. До прије само сто година жене које су жељеле да се образују или раде, нису то могле или су често то морале да раде тајности. Данас је ситуација другачија и нова лица у књижевности, али и другим сферама умјетности су већином жене. Након толико година ћутања напокон причамо о свему о чему нисмо смјеле некад. Све те неиспричане приче још чекају да буду испричане и глобално друштво ће, надам се, још дуго читати и слушати старе и нове женске гласове, јер само то би и било праведно.

Приче

ГЛАС: Припремате ли нешто ново?

ШУМИЋ: Овај мјесец се у претпродаји нашла збирка прича “Хербариј свете смрти” у издању “Имприматура”. Поред тога имам готову збирку поезије која се налази у рукопису, радим на другој и преводим роман сјајне мексичке списатељице Фернанде Мелћор.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана