Михаела Шумић о новој збирци поезије “Именик Лауре Карваљо”: Тешко је дозволити познатом болу да прође

Рекла је то у разговору за “Глас Српске” књижевница Михаела Шумић говорећи о збирци пјесама “Именик Лауре Карваљо”, која је ново издање “Имприматура”.

- Дуго стагнирамо и то нам је прихватљивије од промјене која нам је неопходна, нисам сигурна је ли страх од промјене у духу нашег народа или пак у духу времена, али је ту - додала је она.

ГЛАС: Зашто сте овој збирци поезије дали назив “Именик Лауре Карваљо”? Ко је Лаура и о каквом је именику ријеч?

ШУМИЋ: “Именик Лауре Карваљо” сам почела да пишем након почетка пандемије. Имала сам слободног времена, а нисам имала куда да идем због рестрикција, па сам почела опсесивно читати и на крају сам у том читалачком бунилу почела писати. Како су пјесме биле другачије од оног што сам писала до тада и била сам збуњена око наслова, тако сам умјесто наслова ставила насумична слова у нади да ћу смислити нешто боље. Након првих шест пјесама које су за наслов имале слова, почела сам размишљати како бих могла да их ставим у увјерљив контекст и тако је тај скуп постао именик са поетским забиљешкама. Будући да су пјесме биле инспирисане латиноамеричким и португалским пјесникињама 20. вијека, жељела сам да их премјестим у тај временски и просторни контекст. Тако је настала Лаура Карваљо као одбјегла власница именика, који на помало неуобичајен начин прича о њој и женама из њеног живота.

ГЛАС: У једном дијелу књиге пишете: “Гураш ме кроз иглу којом зашиваш рупе својих очекивања. Не постоји праведник који ће зауставити преурањена разочарења.” Често нам кажу да је боље да ништа не очекујемо па се нећемо ни разочарати, али какав је смисао живота ако останемо без очекивања?

ШУМИЋ: Очекивања јесу битан дио живота јер пружају неку врсту наде, а то је оно што нас покреће и на неки начин тјера да будемо истрајни и упорни. С друге стране, међуљудски односи су комплексни и понекад завршимо у односима у којима неостварена очекивања од себе и свог живота почнемо пројектовати на другу особу. Овај дио пјесме говори о томе како несвјесно другима покушавамо надомјестити оно што себи нисмо дозволили, како другим људима покушавамо “закрпити” празнине узроковане животним разочарењима, а своја очекивања “пребацимо” на њих у нади да ће их они испунити кад ми нисмо могли. Такви односи су чести и све те пројекције и динамике односа које захтијевају нечију потпуну и несебичну преданост завршавају изненадно и болно.

ГЛАС: Такође пишете: “Болни су одласци од научених понављања.” Да ли се због тога ријетко одлучујемо на промјене?

ШУМИЋ: Сви се плашимо промјена јер оне подразумијевају реадаптацију, посебно ако је ријеч о нечему са чим живимо одувијек. Помисао на то да свој дотадашњи живот треба “стрпати” у ладицу и да ће промјена на коју смо се одлучили бити кључ којим ћемо ладицу закључати изазива тјескобу, јер ако нисмо имали прилику да видимо како изгледа живот након те промјене, све што се деси биће нам непознато и непоуздано. Због страха од те непредвидљивости често остајемо у ситуацијама и односима који су више деструктивни него конструктивни за нас и који нас више емотивно и психички празне него испуњавају, али на њих смо навикли. Познајемо их, свака бол узрокована њима је иста бол, увијек боли на истом мјесту, сва разочарења су иста, из истих разлога и истих очекивања и можда ће након промјене бол бити мања, али бољеће на другом мјесту и можда је баш то мјесто најосјетљивије. Због тога се тешко одлучујемо на промјене, макар оне некад биле једини излаз, тешко је дозволити боли коју познајемо да прође, а затим живјети у ишчекивању оне непознате.

ГЛАС: Које су то теме о којима, према Вашем мишљењу, треба да гласно говоримо на прави начин?

ШУМИЋ: Будући да смо друштво оптерећено ратом, а потом и друштвеном трансформацијом, видљиво је да смо пропустили неке кључне промјене у свијету и тек сад их видимо у назнакама. Преиспитивање укоријењених ставова, радничка права, рад на побољшању права жена, мањина, ЛГБТ особа код нас се доживљавају као пожељне и тренутно актуелне теме за узимање новца од донатора и с мањком стварне бриге за горенаведене групе. С друге стране, те исте групе су оне које трпе излијевање фрустрације већине грађана који не успијевају артикулисати и исказати незадовољство побуном или борбом за промјене, па су “јаки” само у вријеђању још немоћнијих и маргинализованијих од себе.

Препознавање

ГЛАС: Колико Вас је на стварање збирке инспирисала хиспаноамеричка књижевност?

ШУМИЋ: Збирка је настала након “маратонског” читања хиспаноамеричких и португалских пјесникиња, као што су Маргарита Паз Паредес, Росарио Кастељанос, Ампаро Давила, Мерцедес де Акоста, Ана Данијел и Жудит Теишеира. Не престаје да ме фасцинира, у хиспаноамеричкој, а и португалској књижевности та природна, исконска страст коју аутори успијевају инкорпорирати у свој рад. Све је и психоделично и логично, стриктно, али необуздано, као да се из сваке реченице или стиха рађа велики талас ероса. Након читања имате жељу да живите, испуне вас меланхолична носталгија и покретачка чежња с којом почињете посматрати себе и свој живот. Жељела сам да пишем поезију која ће изазвати исти тај осјећај препознавања и чежње као и поезија наведених ауторки и мислим да сам то успјела у “Именику Лауре Карваљо”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.