Љубомир Симовић за "Глас Српске": Тридесет година немамо нормалан књижевни живот

Александра Глишић
Љубомир Симовић за "Глас Српске": Тридесет година немамо нормалан књижевни живот

Немам обичај да постављам питање шта би било кад би било.

Не намеравам да пишем драму па немам разлога ни да претпостављам шта би могло да буде њена тема. У штампи је управо моја књига "Одбрана Београда", састављена од интервјуа, есеја, чланака, а то је осма у низу књига у којима пратим оно што се са нашом земљом догађа током последњих тридесет и више година. 

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" драмски писац, пјесник и академик Љубомир Симовић, чије су драме "Хасанагиница", "Чудо у Шаргану", "Путујуће позориште Шопаловић" и "Бој на Косову" постигле велики успјех.

ГЛАС: У Вашој колекцији признања имате и награду "Доситеј Обрадовић" за животно дјело. Јесмо ли потпуно заборавили на Доситејеву изреку: "Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!"?
СИМОВИЋ: Неко је ту Доситејеву поруку написао великим белим словима на згради Природно-математичког факултета у Београду у Симиној улици. Одавно нисам прошао том улицом па не знам да ли та порука још увек тамо стоји. У сваком случају, неко је сигурно имао јак разлог да ту поруку напише на том зиду. Јер у наше време, док вредност књиге очигледно опада, што показују и све мањи тиражи, дотле су и звона и прапорци на све већој цени. 

ГЛАС: Лик кнеза Лазара у Вашој драми "Бој на Косову" каже: "Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним." Шта је то данас најважније што као народ треба да бранимо?
СИМОВИЋ: Мислим да је данас у животу народа све најважније. Зато што је све на неки начин у већем или мањем степену угрожено. И све треба да бранимо да бисмо новим генерацијама, ако је то икако могуће, оставили свет бољи од овог у коме живимо и који не престају да према свом знању и умењу кроје и прекрајају они који нас воде.

ГЛАС: Ваши есеји о српским пјесницима скупљени су у три издања књиге "Дупло дно". Како оцјењујете актуелну пјесничку сцену у српској књижевности?
СИМОВИЋ: Нажалост, више од тридесет година немамо нормалан књижевни живот. Што значи да, између осталог, немамо ону живу, текућу дневну књижевну критику. Што даље значи да је младима данас много теже него некада да се афирмишу, да се препознају и да се оцени то што раде. Сећам се како је током педесетих година прошлог века било довољно да Мића Данојлић у часопису "Дело" објави циклус песама па да за њега сазна цела књижевна јавност. Данас млади песник може да објави и десет књига, а да за њега и његове књиге не зна нико.

ГЛАС: Како бисте насловили драмски текст о садашњем тренутку и који жанр бисте одабрали?
СИМОВИЋ: Намећу ми се и жанр и наслов у наслову драме "Краљ Иби".

ГЛАС:Како коментаришете дешавања у Црној Гори? 
СИМОВИЋ: То пратим и то видим као сукоб грађана Црне Горе са председником, који је у неким својим амбицијама отишао превише далеко. Пратим тај сукоб и мислим да у њега не би требало да се меша нико са стране.

 

Стиже "Риба са два репа"

ГЛАС: У стваралачком опусу имате више књига поезије. Најавили сте да припремате књигу поезије "Риба са два репа". Да ли још постоји она једна пјесма која Вас зове да је напишете?
СИМОВИЋ: Управо завршавам нову књигу песама "Риба са два репа". И то што пишем нову књигу песама могло би да буде доказ да има много више песама које траже да буду написане него само једна једина.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана