Коља Мићевић за “Глас Српске”: Пјесници који не преводе ризикују да напишу превише

Данко Кузмановић
Коља Мићевић за “Глас Српске”: Пјесници који не преводе ризикују да напишу превише
Коља Мићевић за “Глас Српске”: Пјесници који не преводе ризикују да напишу превише

Важно је да постоје културни облици као што су фестивали. Књижевна врста фестивала је једна од најзначајнијих. Не само код нас, овдје у Бањалуци.

Најлакше је правити музичке фестивале јер свако свира и свако пјева и музичари врло добро успијевају у свим областима, од оне старе музике па до најмодерније. Бањалука има неколико тих фестивала и повремених окупљања музичара, не толико класичне музике, али то је по мом мишљењу мањкавост. Што се тиче пјесничких фестивала, потпуно је другачије. Музика је често колективна умјетност, јер имамо оркестре и хорове, а поезија је појединачна умјетност.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник и преводилац Коља Мићевић, који је недавно учествовао на 4. Међународним књижевним сусретима у Бањалуци. 

- Сваки пјесник је оркестар за себе. Занимљиво је окупљати разноврсне гласове. Ту и језици долазе до изражаја. У музици нема језика. То је велика разлика и у томе је и њихов учинак различит. Музика дјелује на нашу душу и срце, а језик дјелује на срце и на мозак. Језици су преносници највећих тајни. Све почива на језику. Пјеснички фестивали су, такође, бројни по Европи. Ја сам аниматор једног фестивала у Француској, у мјесту Сет, родном мјесту Пола Валерија, на којем већ 20 година организујем долазак пјесника са Балкана. 

Из Бањалуке је већ десетак пјесника боравило у Сету, то није мала ствар, а о томе се мало зна. Одлазак и враћање са знањем је најбољи однос са свијетом. Ово у Бањалуци је још врло млад фестивал, ово му је била тек четврта година. То је тек једна биљчица која проклијава, казао је Мићевић. 

Глас: Више од пола вијека преводите француску поезију. Како, након толико времена, гледате на оно вјечно питање о односу пјесништва и преводилаштва? 

Мићевић: Тако је. Преводим од 1958. године. Бањалука је све те године имала мене као преводиоца. У младости сам почео да пишем поезију. Нисам одмах почео да преводим, то је нормално. То се догодило када сам на једном часу превео пјесму, спонтано, са француског у стиху. Професорица је толико била одушевљена мојим преводом, а ја и нисам, јер сам понегдје можда мало и помјерио смисао да бих постигао да то буде пјеснички. Она ме је педагошки подржала. Мене је превођење уравнотежило, јер сам схватио шта ми долази од мојих имагинација, а шта ми дају други пјесници. Још сам тада, након гимназије разјаснио сам себи да треба више да преводим, а мање да пишем. Пјесници који не преводе, или не раде нешто још, ризикују да напишу превише, а познато је да су сви велики пјесници написали једну или двије значајне збирке. Никада се нисам плашио да ми је превођење нека опасност да изгубим неко своје ја, јер те опасности нема. 

Глас: Упознати сте са умјетношћу 21. вијека. Гдје се по Вашем мишљењу налази или крије права умјетност? 

Мићевић: Пишем и музикологију која је једна велика област. Свако данас може макар да нађе праву умјетност. Интернет нам не дозвољава да је проживљавамо, већ само да је констатујемо. Прави дистанцу од онога који посматра. Умјетност се налази на сваком дијелу земаљске кугле, да више нема тих битних мјеста, као што су Париз и неки други градови. Права умјетност је чак увијек помало измицала тим центрима. И још једна ствар - сада више нема легендарних времена или ће неки који дођу након нас видјети да је и ово наше вријеме било легендарно, другачије се ствари одвијају. Данас се неке нове форме умјетности са лакоћом примају. Раније није било лако помаћи нешто. Све зависи од идеја у човјеку, идеје су у човјеку по природи ствари. Тешко је говорити о умјетности. Марина Абрамовић је велика појава од свог почетног потеза када је ишла ножем између прстију, па до овога данас када само сједи и гледа у човјека. Али код ње већ можемо да сагледамо развој, форме и пут. Ја сам више архаичан, што се тога тиче.

Глас: Гдје постављате границу између архаичног и старомодног?

Мићевић: Архаичан сам, али то је можда због тога што сам се бавио том старом поезијом. Не мислим да је та архаичност мене означила. Архаичним сматрам нешто што не стари. Када кажем да је Данте архаични пјесник, он то јесте, јер његове ријечи не личе на ријечи његових савременика. Како то остварити, то је велико питање. Архаичност није старомодност. Старомодност би била опонашање нечег што је било, а архаичност је продужење нечег што вриједи. 

Глас: На чему тренутно радите? 

Мићевић: Историја музике коју сада пишем и довршавам је мој највећи подухват у животу, јер ту музику проучавам од Библије, од првог композитора Јувала. Јувал је четврто кољено Каиново, од њега почиње све што данас слушамо. Библијске мелодије и напјеви су касније у Европи постали јако битни. Јувал је до сада био веома занемарен. Он сигурно није први композитор, увијек постоји неко прије, али први је који има име. Покушавам да ми ништа не промакне. Бављење прошлошћу музике је једна Платонова пећина испуњена чудима. Завршна тачка тог 10. тома који сада радим је Љубица Марић, у њој сам нашао чврст ослонац. Ту има невјероватних музичара и открића. Један од њих је Мундог. Он је на неки начин сам себе скрајнуо, али није био непознат, али чињеница је да никада није представљен како треба. Он се сматра једним од највјернијих настављача Бахове музике. 

 

Моцарт као опсесија

Глас: Међу Вашим књигама о Моцарту издваја се “Моцарт: злочин Марије Терезије” у којој се бавите његовом смрћу.

Мићевић: Књига о Моцарту је на неки начин у центру моје музикологије. Ја сам прије тога написао једну књигу о Баховим кантатама, једну о Моцарту и Скарлатију, када још нисам знао да ће се то толико разбуктати. Прочитао сам много књига о Моцарту па сам дошао до литературе, документарне и једног писма Моцарту, које је написала Марија Терезија, а које ме је освијестило. Постоји прича да је Салијери отровао Моцарта, али то је једна вулгарна анегдота.

То је измишљотина. То је било врло кратко писмо да би забранила своме сину да узме Моцарта као дворског композитора, а Моцарт је тада имао тек 14 година. Моцарт никада није ни сазнао зашто то није постао. Марија Терезија је имала личне разлоге да га не воли, зато што је Моцарт побиједио једног њеног композитора на једном музичком двобоју. Она је у ствари била љубоморна. На тој причи сам направио своју визију, која није тако далеко од истине. 
 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана