Књижевник Вуле Журић данас отвара Гласов сајам књиге: У књижевности не постоји статистика, само приче и читаоци

Миланка Митрић
Књижевник Вуле Журић данас отвара Гласов сајам књиге: У књижевности не постоји статистика, само приче и читаоци
Књижевник Вуле Журић данас отвара Гласов сајам књиге: У књижевности не постоји статистика, само приче и читаоци

Добро је што на већини ових приредби постоје и пратећи програми, у оквиру којих публика има прилику да види и чује најзанимљивије актере књижевне сцене. Нисам од оних који вјерују да је разговор о књижевности превазиђен и досадан.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Вуле Журић који ће вечерас у 18 часова својом бесједом отворити смотру посвећену писаној ријечи, 24. Међународни сајам књиге, у организацији “Гласа Српске”, који ће трајати до понедјељка.

Након свечаног отварања Журић ће од 19 часова промовисати своју збирку прича “Форензика Итаке”. Модератор разговора биће књижевник Берислав Благојевић.

- Нисам присталица бесмислене приче о томе да савременог читаоца ваља забавити каквим новим приступом и средствима. Књига и читање били су, јесу и биће забавни сами по себи у читавој својој озбиљности.

ГЛАС: С обзиром на то да ћете отворити овогодишњи Сајам књиге у Бањалуци, интересује ме Ваш осврт на овакве смотре посвећене књижевности. Шта данас може мало више да заинтересује читаоца?

ЖУРИЋ: Прије свега, а није у питању фраза, заиста ми је велика част и чини ме поносним то што су ме организатори овогодишњег бањалучког Сајма књиге позвали да будем тај који ће отворити ову лијепу и толико потребну светковину писане ријечи. Опет, није фраза када кажем да сваки позив на учешће у културним програмима који се одржавају у Републици Српској има посебну драж и специфичну тежину, о чему ћу нешто више рећи и у својој бесједи. А што се мог односа спрам сајмова књига тиче, он је увијек и свуда сто одсто позитиван. Наравно да је Београдски сајам књига највећа манифестација такве врсте у Срба, али његова масивност и масовност никако не би смјели да значе укидање потребе да се у свим нашим срединама гдје за то постоје услови организују сајмови на којима се у радости сусрећу писци, издавачи и читаоци.

ГЛАС: Јесмо ли вођени илузијама када је ријеч о свакодневном суочавању са собом и са другима? Да ли је то вазда плодан мотив у књижевности?

ЖУРИЋ: Немам ништа против илузија, не би ваљало да их нема, а то свакодневно суочавање са собом и са другима и јесте смисао нашега живота. Пошто се књижевност, као и свака друга умјетност, бави човјековим животом, онда су сви наши споразуми и неспоразуми са самима собом и нашим непосредним и даљим окружењем заправо и једине теме које умјетници обликују у своја дјела. А кад смо већ код илузија, велика је илузија како ето баш нас западе да живимо у “шугавим временима”. Књижевност је опет ту да нас подсјети како је, како каже Меша Селимовић, човјек увијек на губитку, а људи се једино разликују по томе на који начин тај губитак (не) подносе.

ГЛАС: Колико књижевност може да буде инспиративна и покретачка за читаоце, обрађује ли нешто приближно свакоме од нас? Или је више ескапистичка?

ЖУРИЋ: Колико писаца, толико прича и начина на који су испричане. Колико читалаца, толико начина на које ће све те приче бити прочитане. Нема, дакле, неке поуздане статистике која би, као, рецимо, у тенису, показала због чега је неко Ђоковић, а неко други није. Људе једино привлачи умјетничка истина. Ако је језик књижевног дјела аутентичан, онда није битно да ли говори о нечему што се заиста некоме десило или је ријеч о стоодстотној маштарији. И стварни и измишљени свијет прије свега ваља створити ни из чега. То је суштина умјетности.

ГЛАС: Често се служите историјским моментима и личностима као подлогом за стварање. Шта је то чиме сте бивали заокупљени, а још није постало књижевно дјело?

ЖУРИЋ: Ух, има много историјских момената и личности који ме, како сте то лијепо окарактерисали, заокупљају, или боље рећи стоје у (не)реду пред мојим списатељским шалтером и чекају да их “прозовем”. Али и то чекање је саставни дио стваралачког процеса. Можда је у том процесу најбитније управо то вријеме током ког се припремам да почнем о нечему да пишем. Тренутно се спремам да пишем књигу нефикционалне прозе о нашим славним сатиричарима Стевану Сремцу, Радоју Домановићу, Нушићу и Милораду Ј. Митровићу у свјетлу таблоидних дешавања у Србији с почетка двадесетог вијека, а ту је и интересовање за злу, сужањску судбину грофа Ђорђа Бранковића, за наказе које су живјеле по европским дворовима у XVII вијеку и биле главне звијезде тадашњих ријалитија, али и за једнога сиротог носорога, кога су у то доба као атракцију водали по тадашњој ЕУ.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам кажете о збирци коју сте недавно објавили “Форензика Итаке”? Колико је тешко изабрати своје најбоље приче?

ЖУРИЋ: И овом приликом бих захвалио моме издавачу, који ми је омогућио овакво “луксузирање”, да сам могу да изаберем приче из до сада објављених књига, и уз пет нових “комада” их објавим на једноме мјесту. Бирање прича било је лијепо искуство. Има ту, наравно, много тога што бих са овим искуством написао другачије, али оно на шта сам непрестано наилазио док сам читао те приче јесте животна радост коју нису успјеле да пригуше теме о којима сам најчешће писао, а то су ратови, избјеглиштво, сиромаштво, дакле, трпљење у најширем смислу те ријечи.

ГЛАС: Да ли је у припреми нешто ново што се рада за филмове тиче?

ЖУРИЋ: Боже здравља и мира, у продукцији РТС-а у октобру би требало да почне снимање телевизијског филма о времену које је Иво Андрић након априлског слома четрдесет и прве провео у интернацији на њемачкој обали Боденског језера, заједно са осталим југословенским дипломатама који су били на служби у земљама које је окупирао Трећи рајх. Биће то историјска и љубавна драма, у којој ће гледаоци имати прилику да виде нашег нобеловца у нешто другачијем свјетлу него што су до сада били навикли. Филм ће режирати Филип Чоловић, а Андрића ће глумити ко други него Тихомир Станић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана