Књижевник Стево Грабовац за “Глас Српске”: Дио живота постане књига, онда кад се преживи

Миланка Митрић
Књижевник Стево Грабовац за “Глас Српске”: Дио живота постане књига, онда кад се преживи

“Љубав, самоћа, тишина” јесте плод пријатељства, никакве сарадње, тако је и настала спонтано. Била је то Мирослаљева идеја, поменута некад онако успут, и мало по мало је реализована, управо без великих притисака и напора, пријатељски, како и треба да буде.

Казао је ово за “Глас Српске” књижевник Стево Грабовац, један од аутора збирке пјесама “Љубав, самоћа, тишина”, уз Мирослава Гојковића и Горана Вукојевића, која ће бити промовисана 23. фебруара у вијећници Банског двора, у 19 часова. У питању је књижевно вече којим почиње нова сезона догађаја у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”, а промоција је организована у сарадњи “Императива” и Банског двора.

- Није она чак ни спој истих поетика, можда се ради о сличним погледима на свијет, но много више је управо спој искуства и тих неких дугих промишљања, разговора, сусрета и дописивања - додаје он.

ГЛАС: На страницама књиге исписане су различите тишине. Како су три различите особе сјединиле своје тишине у једну књигу?

ГРАБОВАЦ: Једини начин да се три различите особе сједине у једну књигу је управо међусобно разумијевање, праштање, дугогодишња размјена мисли и идеја. Не знам да ли постоји неки други пут.

ГЛАС: С обзиром на то да књига приказује ужасе једне генерације, или крик једне генерације, нужно је враћање уназад. Како дио живота претворити у ријечи књиге и преживјети?

ГРАБОВАЦ: Мислим да се дио живота претвори у ријечи књиге онда кад се преживи. Само писање подразумијева мањи или већи одмак.

ГЛАС: Да ли то, између осталог, доноси једну врсту прочишћења?

ГРАБОВАЦ: Писање је можда више разумијевање или потреба да се неке ствари разумију. Не бих се усудио рећи да нам само разумијевање доноси прочишћење, али сигурно јесте пут према њему.

ГЛАС: У духу овог времена, које људе често тјера на тишину, на повлачење пред свијетом, шта је једини спас? И колико тај спас доноси књижевност?

ГРАБОВАЦ: Рећи ћу најстарију могућу флоскулу, али једини могући спас је - љубав. Све друго је млаћење празне сламе. Што се тиче књижевности, недавно сам читао научну студију која каже да је много боље читати књижевност него ли пратити дневне вијести, то нам, наиме, помаже да, условно речено, активирамо и неке друге емоције осим негативних које ћемо сигурно имати ако сваки дан гледамо и читамо вијести. Дакле, читајте, не доноси књижевност спас у смислу да ће сви проблем одједном нестати, али може, ако се потрудите, да вас начини бољим људима.

ГЛАС: Умјетност већ неко вријеме живи под маскама, јер догађаје пратимо под маскама. Можемо ли да се навикнемо на то? И каква је то будућност умјетности коју, углавном, конзумирано на такав начин?

ГРАБОВАЦ: Свијет је постао сценарио научно-фантастичног филма Б продукције, са лошом причом и очајним глумцима. То да умјетност прилагодимо “новој нормалности” не значи ништа. Нема ту никакве будућности. Наравно, људи се прилагоде свему, само је питање колико је то добро.

ГЛАС: “Императив” је у протеклој години успио и фестивал књижевности да одржи и показао да је, уз много воље и опреза, све могуће. У сусрет промоцији у Банском двору, шта бисте поручили потенцијалним посјетиоцима - шта их чека?

ГРАБОВАЦ: Чека их поезија. Искрена и настала без икаквих калкулација. Можда их и чекају неке њихове личне тишине, али то ће они свако са собом, морати да виде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана