Књижевник Нинослав Митровић за “Глас Српске” о роману “Врапци у олуји”: Брутална прича о издаји и освети

Поред хорора, фасциниран сам и другим стварима, као што је јужнокорејска кинематографија 21. вијека која ме надахњује.

Рекао је ово за “Глас Српске” бањалучки књижевник Нинослав Митровић, о новом роману “Врапци у олуји”, који долази након збирке прича “Глуво доба” и романа “Црни пупољак”. Главни јунак романа је Богдан Првуловић, бивши капетан српске војске, који се након Првог свјетског рата бори да прехрани породицу у забити јужне Србије. Када прихвати учешће у потрази за скривеним ратним благом, коју организује некадашњи потчињени, тај погрешан избор покреће лавину догађаја, односно олују из наслова, која у свој вртлог хвата и главног јунака, али и ликове који су повезани с њим.

- Отприлике у вријеме кад је настала идеја за роман “Врапци у олуји” био сам у фази гледања антивестерн филмова који су Дивљи запад приказивали мање херојским, без јасне линије између добра и зла. Тада сам пожелио да испричам бруталну и бескомпромисну причу о издаји и освети, што сам, надам се, и успио овим романом - додаје он.

ГЛАС: Освета је централни мотив и то она старозавјетна освета “око за око, зуб за зуб” која у роману, чини се, једнако погубно дјелује на осветника и његове мете?

МИТРОВИЋ: Да, та освета је старозавјетно немилосрдна, или да се боље изразим, пагански немилосрдна, јер не обраћа пажњу на моралне недоумице и награде које оптерећују дуалистичке религије. Освета, кад се једном покрене, је лавина, пожар, поплава, или олуја иза које остаје пустош. Она је сила природе коју није брига јесте ли чинили добро или зло. Једнако ће самљети и крвника и праведника.

ГЛАС: Без обзира на историјски контекст радње, бројне су алегорије или повезнице на модерно вријеме, посебно што животе Ваших јунака одређују ствари попут похлепе, корупције, непотизма и државне небриге за појединца?

МИТРОВИЋ: Садашњост се увијек рефлектује на оно о чему говоримо или пишемо, макар то било и оно што се дешавало прије стотину година. Тако сам и ја подсвјесно проговорио о смутном времену у ком живимо. Колико год се трудили, не можемо побјећи од посљедица девијација које се у данашње вријеме сматрају природним и нормалним, док се ненормалним сматрају сви који виде изопаченост и трулеж таквог система вриједности.

ГЛАС: Нисте били “њежни” према главном јунаку који је за своју погрешну одлуку платио сурову цијену, чак му је за живота ускраћена и директна освета према главом злочинцу?

МИТРОВИЋ: То је та драматичност и непредвидљивост које сам посудио из јужнокорејског филма. Кад помислите да се ствари одвијају како би требало да се одвијају, по шаблонима, деси се преокрет који вам се попут песнице забије у стомак. Кад дођете до даха, чека вас нови ударац. Деси се расплет какав би осмислио сам живот, у својој бруталности и љепоти. Ни ја нисам знао шта ће се десити на крају. Прича је водила, а ја сам је пратио. Љутио сам се, тресао се, туговао и страховао, као што ће, вјерујем, и читаоци док буду читали роман. Но, нисам хтио ништа да разводњавам и уљепшавам, јер бих тада издао своју причу зарад неке конвенционалности.

ГЛАС: У односу на претходне радове експериментисали сте с ритмом градећи тензију која експлодира у крвавим сценама освете, да би се након тога фактички десио доста емотивнији и смиренији крај?

МИТРОВИЋ: Као што сам рекао, пустио сам причу да тече и да ме изненади. Пред крај романа, тачније у тих неколико посљедњих поглавља, био сам толико набијен емоцијама, након чега сам морао доживјети некакву врсту смирења. Не знам да ли ми је то пошло за руком, јер сам наставио размишљати о том горко-слатком крају још дуго након што сам завршио рукопис. Баш попут једног од ликова сам данима наставио вагати да ли је одлука коју сам донио била исправна или не.

ГЛАС: Кад смо код крви, шта је инспирисало антологијску сцену Пауновог убиства која својом драматичношћу, атмосфером и бруталношћу улази у сам врх хорора написаног на српском језику?

МИТРОВИЋ: Прво желим да захвалим на комплименту. То потврђује оно раније речено, једном хорор писац, увијек хорор писац. Брутални лик какав је Паун није могао са овог свијета отићи другачије него на бруталан и драматичан начин, за који ми је као инспирација послужио Томас Херис и његови романи о Ханибалу Лектеру. Драго ми је да сам постигао ефекат, иако ми је више од приказане крви и висцералног хорора у реализацији била битна атмосфера која је чину претходила. Мени је у цијелом роману најстрашније пето поглавље, испричано из Јулијиног угла.

ГЛАС: Какви су планови након овог романа?

МИТРОВИЋ: Волио бих да се епидемиолошка ситуација поправи, па да роман “Врапци у олуји” представим читаоцима уживо, јер тај непосредни контакт је најважнији и за писца и за књигу. Што се будућих пројеката тиче, у глави ми се врзмају неке идеје. Вјероватно ћу се вратити хорору, јер ту имам највише идеја. Тренутно радим и на нечему што би се могло описати као мрачна епска фантастика, али не знам докле ћу догурати с тим. Не усуђујем се да правим велике планове.

Пандемија и инспирација

ГЛАС: Колико је писање у времену пандемије и изолације утицало на стварање овог романа и на Ва­ш рад?

МИТРОВИЋ: Било је добрих и лоших дана. Када су око вас неизвјесност и лоше вијести, није вам баш до стварања, чак и кад пред собом имате слободног времена на претек. Стицајем околности сам остао без посла на самом почетку пандемије. Испрва сам то прихватио као принудни одмор. Проводио сам вријеме читајући и гледајући филмове и серије. То је било занимљиво, али је брзо досадило јер сам се осјећао бескорисно. Почео сам рад на неколико идеја, не посвећујући ниједној довољно времена, губећи фокус и фрустрирајући се. На крају сам се вратио рукопису за “Врапце у олуји” који сам започео 2017. године и тјерао сам се да пишем сваки дан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.