Књижевник Милан Ракуљ за “Глас Српске” о новој збирци поезије: Пјесници морају и умријети и пјевати

Бранислав Предојевић
Foto: Велибор Трипић

- У све три књиге, чини ми се, дао сам свој максимум, односно највише колико сам могао у тренутку њиховог објављивања.

Данас, рецимо, када говорим из накнадне перспективе о првој књизи, кажем да је требало да има двадесетак пјесама мање, али нека је такве каква је. Милан Ракић је за живота објавио 64 пјесме, а Милан Ракуљ већ у првој књизи 74 - машала. Трећом књигом ћу, надам се, бити задовољан и у неком будућем периоду - рекао је Милан Ракуљ о разлозима зашто је његова трећа збирка пјесама “Разгледнице из Трећег свијета”(У издању “Гласа Српске”) смањила број страница и донијела нову минимализацију стиха, уз појачану бриткости језика. Талентовани књижевник и новинар каже да смисао писања и читања разгледнице из земаља трећег свијета постоји, без обзира на то што је један дио људи увијек спремнији да чита шарене поздраве из туристичких рајева умјесто горких слика из наше реалности?

- Има смисла из више разлога. Прије свега, поезија има људе који јој вјерују. Са друге стране, ријетко ко, ако туриста у њему није потпуно убио авантуристу, вјерује у капиталистичке памфлете у виду шарених поздрава из туристичких крајева. Што се тиче горких слика из наше реалности и оне, по Његошевој крилатици о чаши меда и чаши жучи, имају своје лице и наличје. “Разгледнице из Трећег свијета” поред горких слика приказују и егзотику ових крајева у виду дозвољеног пушења у кафанама, мањка бескућника у односу на запад, љепоте избора у подијељеној земљи, па и у виду првака драгстора, доктора паркова, бичева божијих градских биртија, идола са сцене за богове и из небеских кафана - јасан је Ракуљ.

ГЛАС: У једном стиху кажете да “Срећан човјек не пише пјесме, осим ако је срећан у земљи Трећег свијета”, али дало би се расправљати и о томе да ли несрећни људи имају времена, жеље, па чак и новца да читају, било шта, а камоли поезију?

РАКУЉ: Само они који желе да остану несрећни неће наћи времена за читање, јер читање јесте терапија. О писању као терапији могли бисмо дискутовати. Ко има жеље, наћи ће и времена за читање, а о новцу је смијешно говорити. Учлањење у библиотеку на годишњем нивоу кошта као три кутије цигарета.

ГЛАС: Пишете да “поезија није бјежање од живота, него живот сам”, али колико се пјесник генерално може посветити умјетности када живи превише стварног живота, посматрајући како му младалачка безбрижност цури као пијесак кроз прсте?

РАКУЉ: Да би се неко назвао пијанистом или оперским пјевачем, требало би свакодневно да вјежба, чак и да годинама аскетски живи. За пјесништво су потребни тек оловка и папир, чак ни то откад телефоне носимо по џеповима. Међутим, ништа без надахнућа и истинске потребе да се нешто каже. Поезија је, бар што се мене тиче, потреба и пјесник би требало да се огласи, не нужно ни када има, него тек онда кад мора нешто да каже. Ко је то доживио, зна о чему причам. Људи морају само умријети и ништа више. Пјесници морају и умријети и пјевати. Умријети једном, а пјевати можда тек неколико пута у животу. Неко мора и чешће, зависи од случаја до случаја. Када бисмо, међутим, писали само када морамо, а да се прије тога подразумијева и да умијемо, поезија би била знатно цјењенија. С тим у вези, мањак времена за писање у животима пјесника може само помоћи поезији.

ГЛАС: Чини ми се да ангажовани стих никад није био присутнији у Вашем писању. Колико је то посљедица оног што Вас окружује, а колико је то узроковано унутрашњом жељом да се окружење треба мијењати, па макар ријечима?

РАКУЉ: Вјероватно ту има и једног и другог. Свједоци смо како партократија духовно и дословно уништава генерације људи на овим просторима. Будемо ли ћутолози и не будемо ли се борили, макар и ријечима, свједочићемо како ће уништити и генерацију наше дјеце.

ГЛАС: Како се стигло до тога да простор који је врвио великим херојима из историјских читанки данас остане без њих или су они остали невидљиви у океану безвриједних информација и хистеричних кликбејт наслова?

РАКУЉ: Хероји су и даље ту, само је, поред океана који сте поменули, мањак радозналости за историјске читанке, самим тим и за оне који живе по узору на хероје из читанки.

ГЛАС: Да ли се поезија превише удаљила од читалаца и може ли им се она вратити, кроз емоционалнију и директнију везу од сувопарних поетских вечери и штанцања књига које остају невидљиве за публику?

РАКУЉ: Много тога посљедњих деценија, а то је случај и данас, подметано је као поезија. Неки љубитељи пјесничке ријечи због су тога трајно отјерани са поетских вечери. Такође, некада су поетске вечери биле главни догађаји у градовима, али онда је дошао џез, потом је стигао и рокенрол, појавиле су се техно-журке, уведена је струја и кабловска телевизија у готово све станове. Данас је толико тога у понуди и ко оде на пјесничко вече како би између њега и пјесника била тек жива ријеч, човјек је којем треба скинути капу. Њега би, вјерујем, у овом времену једном и могао преварити да дође и види позу, да чује лаж и превару, али други пут не. Стога, поетске вечери ће трајно остати резервисане за мањински дио становништва, али ће у највећем броју случајева бити показатељ вриједности неког пјесника, док ће за посјетиоце значити или протраћено вријеме или неку врсту литургије.

ГЛАС: Радите, пишете, живите, да ли стижете читати и шта Вам је посебно привукло пажњу посљедњих мјесеци?

РАКУЉ: Читао сам скоро монографију о Душану З. Милачићу, коју сам добио на поклон у Народној библиотеци у Прокупљу, гдје сам крајем августа боравио на Драинчевим књижевним сусретима. Стид ме био што раније нисам чуо за овог човјека. Био је романиста, књижевник, преводилац, одбранио је један докторат у Загребу, а два на Сорбони, рањен је са српском војском прешао Албанију у Првом свјетском рату. Његова четири рођена брата били су носиоци Карађорђеве звезде, а он француске Легије части. Припадао је најодликованијој српској породици у историји ратовања. Тренутно други пут читам класик Стефана Цвајга “Звјездани часови човјечанства” и истински уживам у овој књизи, а скоро сам у част одласка пјесника, по ко зна који пут, читао “Суви печат”, изабране пјесме (издање “Гласа српског” из 1998. године) Милана Ненадића. Посебно су ми привукле читалачку пажњу у скорије вријеме и двије поетске збирке “Арапски капричо” Мирослава Алексића, која је објављена у издању “Архипелага” прошле године и “Дневник несанице” Ђорђа Сладоја, коју је ове године штампао Центар за српске студије из Бањалуке, а ријеч је о другом издању прве књиге пјесама овог пјесника из 1975. године. Почетком прошлог мјесеца заваљен у лежаљци крај мора прочитао сам и роман “Твој син Хаклбери Фин” Бекима Сејрановића, који сам дуго држао на полици непрочитаног, а који је нашао прави тренутак и пружио ми истинско читалачко задовољство.

Рокенрол

ГЛАС: Додијељен је “Нобел” за стихове највећег пјесника рокенрол жанра, али чини ми се да домаћи пјесници, склони овој форми стихова, и даље чекају на закасњело признање академских кругова?

РАКУЉ: Академски кругови код нас су у дебелом заостатку. Они не знају или не желе да виде како је некада рокенрол био под утицајем пјесништва, а како су данас стасале генерације пјесника под утицајем рокенрола, односно популарне културе. Изузетак који потврђује правило је “Антологија српске поезије (1847-2000)” Ненада Грујичића, објављена 2012. године, у којој су заступљени стихови Џонија Штулића, Боре Ђорђевића, Милана Младеновића и Ђорђа Балашевића.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана