Кинески Дон Кихот преведен на шпански језик послије 100 година

Лин Шу је 1922. године, упркос потпуном непознавању шпанског језика или било ког другог западног језика, а уз помоћ пријатеља који је прочитао два или три енглеска превода, превео „Дон Кихота“ на кинески језик односно објавио „причу о зачараном витезу“.

На страницама ове књиге кинески читаоци имали су увид у занесеног, књигом опседнутог племицћа, кога је створио писац Сервантес, али и у авантуре које су ођекивале, једнако упорно као Росинантеова копита, кроз вијекове и кроз рад многих, од Хорхеа Луиса Борхеса и Грејама Грина до Салмана Рушдија.

Скоро 100 година касније Шпанија му узврача услугу прикладним витешким процватом и превођењем Линовог превода на шпански језик који се подудара са 405. годишњицом Сервантесове смрти.

Језичка потрага почела је прије осам година, након што је Институт Сервантес у Пекингу изложио предмете прикупљене од стране кинеског колекционара који је провео 20 година претражујући по пијацама и књижарама кинеска издања Сервантеса.

Међу њима је, каже директор Института Сервантес у Шангају Инма Гонзалез Пуи, била и Линова прича о зачараном витезу.

„Мали драгуљ, иако је изгледао као обична свеска“, рекла је она.

Уз помоћ колекционара и неуморним напорима професорке класичне кинеске књижевности на Универзитету у Гранади Алисије Релинкуе, Институт је кренуо у спасавање заборављеног текста и његово превођење на шпански језик.

„Требало је мање година него што бих желио, иако бих можда умро у покушају. Приједлог је стигао 2017. године, а започео сам сљедеће године, тако да су то биле двије и по, врло интензивне и врло исцрпљујуцће, године“, каже Релинкуеова.

Упркос необичној генези „Зачараног витеза“, који укључује многе измене и одступања од Сервантесовог текста, Алисија Релинкуе се залаже за идеју Линовог дјела као преведене кости.

„Много је ствари које још увек нисмо пронашли а знам и много превода других текстова који се удаљавају од оригинала. Али да, има много изобличења, јер кинеска верзија долази преко енглеске“, рекла је она.

Неке од највећих разлика леже у самим ликовима. Сам Дон Кихот, који је у књизи познат као Куисада, мање је у заблуди и образованији је, док је Санчо Панса више ученик културног господара него чувар лудог витеза.

Свештеник који покушава да излечи племића од његових заблуда постаје љекар, док је Дулчинеја, сељанка коју Дон Кихот идеализује, описана прелијепим кинеским епитетом „Дама од жада“.

„Дон Кихот је достојанствена, образована, фигура која поштује прошлост. Можда се с времена на вријеме збуни, али збуњеност изазива свет. Он није смијешна фигура у било ком смислу. Мислим да се Лин Шу можда мало идентификовао с њим јер је живио у вријеме када су људи покушавали да све преправе, и мислим да су и Дон Кихот и његов преводилац частили прошлост“, каже Алисија Релинкуе.

За Гонзалез Пуија нова верзија приче о зачараном витезу представља завршетак два путовања.

Не само да се Дон Кихот коначно вратио назад у Шпанију након једног вијека у Кини, већ се Линов текст објављује у његовој домовини, као двоструко издање с преводом, први пут од 1934. године и од истог издавача за текст из 1922. године.

Релинкуеова на свој превод Лининог превода гледа као на најновију карику у дугом и древном ланцу и као средство за дељење књиге која говори о Кини с почетка 20, века као и о Шпанији из 17. века.

„Надам се да ће посао који сам урадила, укљуцујући и биљешке, показати како је сваки одломак на било ком језику препун информација о својој култури. Мислим да ово није корак уназад. Мислим да нас то чини много ближим. То је право језичко благо“, закључује преводитељка.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.