Јулијана Адамовић, књижевница за "Глас Српске": Толеранција и хуманост рецепт за бољи свијет

Миланка Митрић
Јулијана Адамовић, књижевница за "Глас Српске": Толеранција и хуманост рецепт за бољи свијет

Књижевност нема прецизан задатак. Она је ту јер људи имају исконску потребу да приповиједају и пишу, односно да слушају и читају. Оно што као читалац очекујем је уживање у самом процесу читања.

Казала је ово у разговору за "Глас Српске" хрватска књижевница Јулијана Адамовић, чији роман "Дивље гуске" ће бити промовисан 13. фебруара у 19 часова у црвеном салону Банског двора Културног центра. Догађај је настао у сарадњи са Удружењем за промоцију и популаризацију књижевности "Императив", а разговор с ауторком водиће Вања Шушњар-Чанковић.

- То подразумијева интелектуалну радост, емоционално уживљавање (препознајемо се или саосјећамо) и осјећај задовољства што си био дио цијеле приче (све до задње странице). Што ће се након тога десити, не знамо, а и није толико важно - додала је Адамовићева.

ГЛАС: Ваш роман "Дивље гуске" приказује дјетињство, односно, руши вео идеализовања дјетињства као доба безбрижности и радости. Ко је украо (и краде) радости и како су могле да буду сачуване?
АДАМОВИЋ: Живот, рекла бих. Ниједан родитељ не жели дјетету украсти радост. Ипак, понекад се ствари закомпликују, активирају се трауме из дјетињства, давно научени обрасци и недозрелост. Или се напросто, деси се нешто на шта заиста не можете утицати: нечија болест, смрт, рат и губитак куће.

ГЛАС: Како данас уопште чувати дјетињство од свијета око нас? И да ли је то икад било заиста могуће? 
АДАМОВИЋ: Не, није било могуће. А није ни паметно. Не можете дијете држати под стакленим звоном и онда га потпуно несвиклог на реалан живот и бруталности, у једном тренутку пустити у свијет. Наравно да настојите да га не излажете потпуно непотребним неугодностима и чувате га  док је крхко и незрело, али то не значи да оно не треба осјетити и што је (добу примјерена) фрустрација. 

ГЛАС: "Дивље гуске" приказују тужну породичну причу. Насиље и занемаривање су свеприсутни, али присутна је и друга страна, бајковити и носталгични моменти. Колико успјешно сматрате да сте оживјели све то?  
АДАМОВИЋ: То је већ питање за читаоца. Но, судећи према реакцијама и порукама које до мене долазе (често ми се читаоци јављају, имају потребу подијелити утиске), изгледа сам успјела да будем аутентична.

ГЛАС: Вјерујем да су неки ликови које сте створили постојали, док су неки плод фикције, како то обично бива. Колико је "опасно" стварне ликове претварати у књижевне?
АДАМОВИЋ: Најпаметније вам је не дружити се с писцима! Шалим се, али, како се каже, у свакој шали пола истине. Но, или сте писац или нисте. То не значи да бисте смјели да газите по туђим животима, не размишљајући о могућим посљедицама.  

ГЛАС: Да ли би свијет могао да се опорави од себе, само када бисмо сви мало више вољели? 
АДАМОВИЋ: Захваљујући доступности информација, али и нашој подигнутој свијести, само нам се чини да се свијет као мјесто покварио. Статистички подаци кажу да он никад није био боље и сигурније мјесто. Никад мање умрле дјеце, гладних, бескућника, па чак и ратова, ма колико то невјеројатно звучи. Ми као људи смо можда све отуђенији, али с друге стране и милосрднији једни према другима. Више поштујемо туђа права и слободе. Тако да, није нужно да се морамо се вољети, али толерисати и бити хумани, то је рецепт за још бољи свијет.

ГЛАС: Колико је за Вас важан хумор, односно, црни хумор који је прожет кроз читаво  дјело. Мислите ли да би дјело било потпуно без тог хумора? 
АДАМОВИЋ: Хумор ми је важан. Он је драгоцјени обрамбени механизам. Све док човјек не изгуби смисао за хумор, има наде. 

ГЛАС: Сматрате ли да књижевност региона има добру књижевну критику и шта јој све недостаје?
АДАМОВИЋ: Оно што могу рећи, то је да ми иде на живце инсистирање на политичкој коректности и идеолошким матрицама којих би се, као, требали држати. Да не говорим о регионалној (вјерујем да је и глобално слична ствар) феминистичкој критици, која у потпуности занемарује књижевне критеријуме, али и вријеме у које је аутор/ца смјестила дјело. Чини ми се да је та врста критике посебно немилосрдна према ауторкама, као да је наша књижевна дужност бити на линији и вјечитој приправности. 

ГЛАС: Да ли регионални аутори добијају пажњу какву заслужују?
АДАМОВИЋ: Пажња је можда и мање важна ствар, с обзиром на то какав је материјални статус писаца. У том "ланцу исхране" писци су на самом дну. Нажалост, ријетки живе од писања. Наравно, тржиште је премало, култура читања још мања, али има и доста и игнорантског односа према ауторима. 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана