Јединствени “Приручник о сликарству и калиграфији” у новом издању на српском језику

- Овим романом, написаним у својој 55. години, Сарамаго отпочиње свој јединствен романсијерски поход који ће трајати следећих тридесетак година и дати 15 романа, означавајући тако једну од најузбудљивијих и најплоднијих списатељских авантура у светској књижевности с краја XX и почетка XXI века по снази пишчевих увида, порука и опомена и особености његовог стила - подсјећа издавач.

Прича прати осредњег сликара Х. којег ангажује богати клијент С. да наслика његов породични портрет. Док слика идеализован портрет привилегованих наручилаца, увучен у мрежу баналних људских односа и обичних, предвидљивих догађаја, Х. размишља о смислу своје умјетности, о односима са својим пријатељима и својом дјевојком, о сврси свог испразног живота лишеног историје у посљедњим годинама Салазарове диктатуре…

- “Приручник о сликарству и калиграфији” јединствено је дјело у жанру аутобиографске књижевности које нам при томе нуди клицу идеја и рукописа Сарамагове прозе у цјелини. У њему су спојени утицаји сложене и богате књижевне традиције и искуство времена свакодневног живота у турбулентним историјским околностима, што се у овом роману претвара у суштину саме умјетности – записао је о роману Луис де Соза Ребело.

Жозе Сарамаго (1922, Азињага - 2010, Канарска острва), португалски писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1998. године, родио се у сиромашној сељачкој породици беземљаша. Мукотрпно се школовао и завршио машинбраварски занат у средњотехничкој школи у Лисабону, гдје се његова породица преселила кад је Сарамагу било двије године. У тој школи је у наставном плану у то вријеме, иако оријентисаном на техничке науке, био поред француског и предмет португалски језик и књижевност.

- Пошто код куће нисам имао књига (сопствене књиге, које сам купио, од пара које сам позајмио од пријатеља, стекао сам тек у својој 19. години), уџбеник португалског језика, са својим антологијским карактером, отворио ми је врата књижевног стваралаштва - написао је Сарамаго у књизи “Аутобиографија”.

Радио је као аутомеханичар, референт у Заводу за социјално осигурање, новинар, преводилац, књижевни критичар, колумниста и уредник у више португалских дневних листова. Као замјеник директора јутарњег дневника смијењен је послије војног пуча 1975. и отад се потпуно посветио књижевности.  Послије напада и цензуре португалских конзервативних власти на његов роман “Јеванђеље по Исусу Христу” 1991. године, које су спријечиле његову кандидатуру за Европску књижевну награду, преселио се на шпанска Канарска острва, гдје је умро 2010. године од посљедица упале плућа.

Свој први роман “Земља гријеха” објавио је 1947. Послије тога, до 1966, није присутан на португалској књижевној сцени. Од 1955. до 1981. бавио се новинарством и превођењем. Као уредник у једној лисабонској издавачкој кући, упознао је и спријатељио се са најзначајнијим савременим португалским писцима тога доба, па је објављивање збирке “Могуће пјесме” 1966. означило његов повратак у књижевност.

Прије додјељивања Нобелове награде 1998, добио је 1995. Камоишову награду, најпрестижније признање за писце португалског књижевног израза.

Политички ангажман

Жозе Сарамаго приступио је Португалској комунистичкој партији 1969. али је себе сматрао песимистом и атеистом. Сарамагов анархокомунизам и оштра критика монархизма и католицизма, као и његов политички ангажман, критика Европске уније и Међународног монетарног фонда подстакли су неке критичаре да га упореде са Орвелом: “Орвелова одбојност према Британској империји истовјетна је са Сарамаговим крсташким ратом против империје у виду глобализма”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.