Емина Елезовић, пјесникиња: Живот без љубави је као сљепило

Казала је то у разговору за “Глас Српске” пјесникиња Емина Елезовић говорећи о новој збирци пјесама “Срце запуштено као малињак” која је недавно објављена у издању “Имприматура”.

- За разлику од моје прве збирке “Иза врата”, овој сам приступила као игри. Склонила сам у њу неке детаље и дешавања с људима из прошлости, неке неважне детаље, много измишљених ситуација, па ми је интересантно, као да радим нешто забрањено, али ме истовремено и бескрајно забавља. Дакле, можда не склониште, али сигурно да забавни парк, гдје никад не знате од чега ће вам бити лијепо, а од чега мука - додала је она.

ГЛАС: С обзиром на то да Ваша нова збирка носи назив “Срце запуштено као малињак”, како данас да одбранимо срце? Је ли наслов збирке можда метафора за све емоције које скривамо унутар себе?

ЕЛЕЗОВИЋ: Некад, 2018. године, случајно сам пронашла папирић на којем сам претходно написала: “Срце запуштено као малињак”. Не сјећам се зашто сам то написала, нити кад, али размишљала сам о томе повремено ове четири године. Рекла бих да често заборављамо да, поред романтичних партнера и пријатеља, можемо да повриједимо и сами себе. Најбоља одбрана је препуштање и ја сам увијек за отвореност и огољивање.

ГЛАС: Да ли је љубав једини прави критеријум којим би требало да се водимо у животу?

ЕЛЕЗОВИЋ: Било би лакше да је живот заиста “Нотинг Хил”. Као анксиозној и увијек забринутој особи, доста ми помаже логика и планирање, рецимо имам “Ексел” документе у којима пратим којих зачина ће ми ускоро нестати и шта да спакујем за одмор. Али љубав увијек помаже, охрабрује и уљепшава и мислим да је живот без ње могућ, али је мало као сљепило.

ГЛАС: Интересантна је пјесма “Упутства за личну хигијену”. Јесмо ли свјесни колико је важно да нам је лијепо кад смо сами са собом без иког, колико је важно не бјежати од себе и колико је битно на томе радити?

ЕЛЕЗОВИЋ: Знати бити сам је једна од најмоћнијих вјештина. Често се и сама несвјесно преокупирам нечим да избјегнем неугодне емоције, одлуке или послове. То нас све на крају стигне. Бити комфоран у свом друштву значи дубински се познавати и поштовати, те разумјети да смо комплетна особа и без неког другог. Бити сам са собом олакшава и бивање с другима.

ГЛАС: У опису збирке је наведено да је у њој представљена љепота свакодневних ритуала. У чему се огледа та љепота свакодневице, јер нам се некад чини да нам је сваки дан исти, као да не видимо љепоту живота и свега што нас окружује свакодневно?

ЕЛЕЗОВИЋ: Не знам да ли имам тачан одговор на ово питање, али свакодневица често зна бити лукава. Дани пролазе, не дешава се ништа посебно, али ипак се пробудимо након неколико година и схватимо да нам недостаје нешто, хтјели бисмо се барем на час вратити у ту досадну хипнотичку досаду. Живот је већином сачињен од једноличности и досаде кишних уторака, али у томе се и крије љепота - бити у могућности уловити и похранити тај наизглед обичан тренутак којем ћемо послије тежити.

ГЛАС: Стихови једне пјесме из збирке кажу: “Слабост је лијепа преко слика и бљедило је лијепо преко слика и наизглед је лијепо све што могу да ти пошећерим”. Шта да радимо онда кад нешто не можемо пошећерити? Како кроз живот кад осјетимо слабост?

ЕЛЕЗОВИЋ: У овој пјесми сам се прије свега хтјела осврнути на то да се често чини како другима иде боље и да је другима лакше, чак и кад се нађу у идентичној ситуацији као и ми. Најбоље и најхрабрије је не шећерити и пустити слабост да нас прво савлада, а онда и ојача.

Разоткривање

ГЛАС: Ваша поезија тежи разоткривању које претходи разумијевању себе и свега око себе. Можемо ли себе до краја оголити ријечима?

ЕЛЕЗОВИЋ: Можемо покушати. У посљедње вријеме доста се прича о ријечима и поезији као терапији, али мислим да прије служе разумијевању себе и других, схватању да нисмо једини који се осјећају на одређени начин. Можда се може рећи да некад наше ријечи помажу другима да се оголе сами пред собом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.