Емина Елезовић, књижевница, за “Глас Српске”: Поезија често исприча живот у неколико редова

Збирка је настајала годинама, на различитим мјестима и околностима, и састоји се од 82 пјесме и 10 илустрација.

Ово је у разговору за “Глас Српске” рекла књижевница Емина Елезовић, чија је збирка пјесама “Иза врата” недавно објављена у издању “Имприматура” из Бањалуке.

- Ова књига је збир мојих и туђих станова, кухиња и тањира, пријатеља, страхова, родитеља, пролазника, људи које сам виђала на 10 секунди, људи које нисам знала да више никад нећу видјети и домаћих животиња. “Иза врата” је оно све што кипи и превире у нама, иза наших врата - додаје Елезовићева.

ГЛАС: Како сте и када одлучили да записе са блога претворите у књигу?

ЕЛЕЗОВИЋ: Жељела сам да једног дана имам књигу, и прије него сам направила блог некад 2010. сједећи у кухињи. Пасивно сам и повремено објављивала поезију на блогу, па су ми се људи које не познајем јављали да ми кажу како су сањали да сам издала књигу. Нисам хтјела да то буде нешто ради реда, него рад иза којег могу да станем и не постидим се. Без претјеривања сада могу да кажем да имам сјајног и вриједног издавача који је све то реализовао и боље него што сам замишљала.

ГЛАС: Мислите ли да је поезија овог времена довољно искрена? Да ли су људи храбри да се другима оголе ријечима, не би ли се и други пронашли у њима?

ЕЛЕЗОВИЋ: Не могу судити је ли поезија данашњице искренија од оне од прије 50 или 100 година, али осјећам да је отворенија и приступачнија. То ми је важно јер припадам генерацији која је гајила одбојност према поезији, можда јер је доста оне коју смо читали у школама било херметично и тешко. Свиђа ми се што, поготово на нашим просторима, поезија почиње да се отвара и промовише и постаје и дио свакодневице. Није популистичка, али не морате ни да будете дворјанин нити пјесник окружен пјесницима да бисте се повезали с њом. Огољеност је снага и то се види, али не значи да нећу или не треба да напишем пјесму за коју сигурно знам да се баш нико неће поистовијетити с њом.

ГЛАС: Да ли је писање у исто вријеме и ослобађање?

ЕЛЕЗОВИЋ: Често јесте, али понекад није. Писање прича је дефинитивно ослобађајуће, али поезија често исприча цијели живот у неколико редова, па тако некад њом само прочачкате сопствену рану и самом себи направите још тежи товар. Кад бих користила писање само као вентил за личне тегобе, то би било забрињавајуће и вјероватно нечитљиво.

ГЛАС: Пишете и прозу, Ваше приче неколико пута су освајале награде на конкурсу “Ослобођења”. Планирате ли да се у једном моменту више преоријентишете на писање прозе?

ЕЛЕЗОВИЋ: Проза и поезија су моје двоје дјеце и једнако их волим, али имам другачији однос према обома. Поезија је више екстровертна, гласна, каже и шта треба и шта не треба. Прозу сам више писала у ранијим годинама и она се у међувремену трансформисала у нешто питомије, што се јави ријетко, али увијек каже праве ствари. Сада ријетко пишем приче. Деси се да нешто сањам или упознам некога, па морам сјести и то написати и тад је прича готова за пола сата. Неколико година уопште нисам писала, мислила сам да немам шта да кажем. То се мијења кроз вријеме и околности, али сам сигурна да ћу увијек писати обоје и да бих заиста жељела имати и збирку кратких прича.

ГЛАС: Шта приватно највише читате и шта је то што је можда (не)свјесно имало утицај на смјер Вашег писања?

ЕЛЕЗОВИЋ: За вријеме распуста, као дијете, читала бих скоро једну књигу дневно. Била сам знатижељна и нисам бирала ни на основу жанра, а ни аутора. Обликовала ме поезија домаћих аутора, али и филмови и јужноамерички писци. Сад кад имам мало мање времена, а пуно више избора, читам збирке прича и поезије с наших простора. То ми није увијек доступно, па стога вриједно скупљам те књиге и с нестрпљењем очекујем неке нове. Три књиге које сам прочитала у скорије вријеме и које су на мене оставиле снажан утисак су “Бегуни” нобеловке Олге Токарчук, “Educated” Таре Вестовер и несвакидашња, а опет незаобилазна и богата књига Стефана Јањића “Ништа се није десило”. Увијек пратим и индустрију у којој радим, па на ноћном столићу имам доста стручне литературе, а понекад се знам сатима изгубити на интернету читајући о дивокозама, историјским догађајима, народним митовима и цвијећу.

Уточиште

ГЛАС: С обзиром на тренутну ситуацију у којој живи читав свијет, да ли бисте могли да поручите нешто свима који су сада беспомоћни и изгубљени, у себи и у свему што се дешава?

ЕЛЕЗОВИЋ: Сви имамо другачију реалност и ово другачије подносимо. Постоји притисак да будемо продуктивни, да из ове ситуације изађемо с новим знањима и да се вријеме “искористи”. Лијепо је ако можете, али ово није годишњи одмор. Увијек смо под притиском да будемо бржи, бољи, љепши и паметнији. Претварати се да је глобална пандемија нормална ситуација је врста одбрамбеног механизма, поготово кад се у једначину уведу неизвјесност и изолација. Ако имате срећу да још имате посао, ви онда и даље радите, али и даље бринете за домаћинство, кућу која се прља и чисти више него иначе и покушавате да доносите одлуке иако не знате хоће ли оне сутра важити. Битно је наћи уточиште у нечему што нас смирује, прихватити то како се осјећамо и разумјети шта можемо и желимо, а шта не.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.