Душко Певуља,за “Глас Српске” о 120 година од објављивања познатог дјела Радоја Домановића: “Вођа” и данас драматично актуелан

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” професор Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци говорећи о приповијетки “Вођа” Радоја Домановића, која је објављена прије 120 година.

- Домановић је био морална вертикала свога времена, потврђујући својим дјелом да литература није апартна самосврховита дјелатност, већ да је снажно уроњена у своје вријеме и да о њему и вјеродостојно казује - додао је Певуља.

ГЛАС: У чему се огледа значај приповијетке “Вођа” Радоја Домановића?

ПЕВУЉА: Код Домановића, али и код његових претходника и писаца који ће стварати послије њега етичко није одвојиво од естетичког, служење властитом народу није сувопарна фраза већ достижан хуманистички идеал. Умјетнички успјела, у најужем литерарно-естетичком одређењу, приповијетка “Вођа” била је непреварљиво свједочанство о морално атрофираном времену. Слободан Јовановић је поводом “Страдије” писао да је Домановић учинио да режим Александра Обреновића покаже толико смијешним у својој накарадности, да га се људи више нису плашили већ да су му се посмијевали и сажаљевали га. Куд ће већа корист од једног писца и његовог дјела.

ГЛАС: Можемо ли направити паралелу оног што се у дјелу дешава са садашњим временом, ако имамо у виду да је прошло 120 година?

ПЕВУЉА: На нашу жалост Домановићев “Вођа” је у посљедњих 30 година, али и у овом моменту, драматично актуелан. Тамна је слава наших највећих сатиричара, од Стерије до Душана Ковачевића, од које су страховали и којој се не би обрадовали, а то је да су вјечито актуелни. Да мане које су идентификовали и поступком комичног уланчавања и градирања приказали, постају обиљежја националног менталитета. Терапеутски потенцијал наше изванредне сатиричне књижевности ни минимално није искоришћен. Штавише, као да су се наши предводници трудили, а и ми са њима, да гротескно-фантастична дјела магистралне линије наше сатиричне литературе учинимо лаком забавом. Кад гледате неколико година уназад, сједнице републичког парламента, однедавно и бањалучке градске Скупштине, ако баците летимичан поглед на наше друштво које је изгубило политички карактер, ви помислите да су Стерија, Домановић, Нушић, Душан Ковачевић, писци лаких, безазлено шаљивих комада. Описујући мане свога народа, исмијавајући га у савјесном сатиричном огледалу, ниједан писац не сања о трајној актуелности. А баш та судбина задесила је наше велике мајсторе умјетничке ријечи.

ГЛАС: Како тумачите то да људи морају имати вођу, па макар био и слијеп?

ПЕВУЉА: Ми, нажалост, у своме друштвеном животу никад нисмо примијенили оно што је говорио чувени Карл Попер: “Нису нам толико потребни добри људи колико су нам потребне добре институције”. Сигурност једног народа почива у стабилности његових институција, а не у неприкосновености и незамјењивости његових политичких представника. Не могу ни да изустим ту ријеч вођа. Воде се само духовни слијепци. Домановићевог вођу у очима његових послушника и сљедбеника препоручује то што је странац, што је ћутљив, по чему се закључује да је мудрац, и што без сувишних запиткивања преузима улогу народног путовође. Толико је забринут за судбину оних који су му повјерили животе да на крају, кад је већина настрадала, изговара гротескно питање: “Па зар нисте сви на броју?”. Пишчева критика је двосмјерна: није крив само вођа који се, иако рођен слијеп, прихвата одговорног задатка. За сопствену пропаст криви су и они који га беспоговорно слиједе, упркос великом страдању. Оно што залуђени сљедбеници не виде уочавају дјеца, као једини носиоци здравог разума у овој умјетнички антологијској, али значењски опорој Домановићевој причи.

Порука

ГЛАС: Коју поруку је Домановић послао овим дјелом?

ПЕВУЉА: Важан је завршетак дјела. Од 200 породица које су кренуле за слијепим вођом претекла су само тројица. На питање једнога: “Куда ћемо сад?”, преостала двојица одговарају: “Не знамо!”. Домановић песимистички поручује: “Највиши степен гротеске је предворје демонског свијета. Ако бисмо морали да правимо паралеле са данашњим моментом, онда се мора казати да смо ми одавно прешли ту линију. У ђаволском свијету трагично пролазе и господари и слуге, а не видим да смо ми данас свјесни тога. Зато је љековито присјећати се Домановића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.