Душко Певуља, професор, о “Изабраним дјелима Светозара Ћоровића”: Приказао јавно лице и скривено наличје чаршије

Илијана Божић
Душко Певуља, професор, о “Изабраним дјелима Светозара Ћоровића”: Приказао јавно лице и скривено наличје чаршије

БАЊАЛУКА - Светозар Ћоровић је био риједак примјер српског писца кога ни у драматичним животним приликама, у којима се борио са смрћу, није напуштала воља за радом. “На болесничкој постељи” написао је нека од својих најбољих дјела.

Казао је то за “Глас Српске” професор Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци Душко Певуља, говорећи о “Изабраним дјелима Светозара Ћоровића” која су објављена у три књиге у издању Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске. Објаснио је да је Ћоровић успио да и пред смрт напише одлична дјела јер се и тада понашао као и читавог свог живота, радећи самопрегорно и жртвујући се.

- Ријеч је о неправедно запостављеном писцу, како у погледу прештампавања и приређивања, тако и у погледу проучавања његовог дјела. То сам предочио директорки националне библиотеке Љиљи Петровић Зечић и она је прихватила идеју да се изабрана дјела Светозара Ћоровића штампају у три књиге. Ријеч је о ликовно-графички лијепо опремљеним и за наше прилике неуобичајено квалитетно штампаним књигама - истакао је Певуља.

Додао је да је тежиште на Ћоровићевим романима и ратној прози, на дјелима која су понајвише запостављена.

- Написао је четири романа: “Стојан Мутикаша”, “Мајчина султанија”, “Међу својима” и “У ћелијама”. У њима је приказао колективни менталитет чаршије, њено јавно лице и скривено наличје, како би у том расцјепу осјенчио њену стварну природу. Мајсторски је проникао у психологију чаршијских предводника који обликују њен колективни лик - рекао је он.

Објаснио је да Ћоровић као одличан познавалац тог свијета испољава његове слабости, скривене навике, неостварене планове и емотивна разочарања.

- Чаршијске приче, као и приче о чаршији, најчешће се темеље на непровјереном гласу, па опет израстају у вјерну слику паланачког свијета, његових лица и нарави. Појединац који се противи успостављеним нормама најчешћи је актер. У средишту пажње је јунак који у односу на окружење и очекивања других успоставља дистанцу и сам осмишљава властиту путању - казао је Певуља.

Истакао је да Ћоровић тако заснива јунаке, наративне просторе, тематска и проблемска жаришта која ће посвојити српска књижевност у 20. вијеку.

- Због тога свега “реткост је наћи писца у чијем делу је садржано безмало све оно што ће се појавити после њега, као што је Ћоровић”, како је примијетио Радован Вучковић. Само је роман “Стојан Мутикаша” као лектирно дјело прештампаван, “Мајчина султанија”, изузимајући сабрана дјела, само је једном поново публикована, а преостала два романа нису поново објављивана - навео је Певуља.

Говорећи о “Изабраним дјелима Светозара Ћоровића”, истакао је да је посебно занимљива трећа књига под називом “Ратна проза”.

- У овај том уврштене су приповијетке са тематиком из Првог свјетског рата, те “Белешке једног таоца”, које говоре о Ћоровићевом страдалништву за вријеме овог свјетског пожара, и кратки роман “Брђани”, потресно литерарно свједочанство о страдању Срба са подручја Херцеговине у Великом рату - испричао је Певуља и додао да је Ћоровић, дочекавши са усхићењем ослобођење земље, упркос тешкој болести, исказао разочарање послијератним приликама у њој.

Објаснио је да су Ћоровића, који је припадао генерацији која се жртвено, својим дјелом и свеколиком дјелатношћу на више поља посветила највишим националним идеалима, прилике послије окончања рата тешко погодиле. Он се наведеним чланком, искусивши на личном примјеру високу цијену стечене слободе, успротивио њеном олаком поништавању, коме је водило нечасно и несавјесно понашање појединаца.

Ријетко прештампаван

Певуља је истакао да је и истраживачима наше књижевности било тешко повјеровати у то да је Ћоровић ријетко прештампаван.

- У другој половини 20. вијека објављена су само два избора из његовог приповједачког опуса. Изабране приповијетке овог писца приредили су Бранко Милановић 1982. године у Сарајеву и Радован Вучковић 1999. године у Београду. Таква је судбина писца кога је мериторни књижевни зналац Бранко Лазаревић, уз Станковића, Ћипика и Кочића, сврстао у сам врх српске приповједне прозе - објаснио је Певуља.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана