Драгослав Михаиловић – велики писац који је испунио своју судбину

Б.П/Агенције
Драгослав Михаиловић – велики писац који је испунио своју судбину

БЕОГРАД - Као изворни реалистички писац и као један од последњих великих припадника једне велике генерације у српској књижевности, Михаиловић је своје приче и романе обликовао од самог живота, уводећи у њих не само карактеристичне појединости људског искуства једног времена већ и карактеристични језик и исказ по коме се препознају његови јунаци.

Оснивач издавачке куће "Архипелаг", пјесник и есејиста Гојко Божовић, рекао је ово поводом смрти академика Драгослава Михаиловића - познатог српског књижевника, романописца, приповједача, сценаристе, драматурга и редовног члана Српске академије наука и уметности, награђиваног и својевремено забрањиваног аутора, који је био и затвореник на Голом отоку.

Михаиловић је преминуо у 93. години.

-Иза сваког разговора с њим, па макар био и непријатан, остајала је да зрачи његова изворна доброта. Непосредан у опхођењу, према саговорницима је увек био крајње отворен и није се устручавао да им скреше све у очи, али без трунке злобе. То је и приличило писцу који је у свом монументалном књижевном делу огољавао живот до голих костију, чему је као залог над свим залозима послужило и његово голооточко робовање - каже академик Милисав Тешић

Академик Душан Ковачевић, поводом смрти свог колеге и пријатеља, рекао је да је Драгослав почео да пише тек послије 30. године и имао је осјећај, да мора надокнадити пропуштено вријеме у младости, због робије.

- С Драгославом сам био у пријатељским разговорима и сусретима више од пола века и никад се за све то време нисмо ни споречкали. Његов роман и драма "Кад су цветале тикве" обележили су историју литературе и позоришта. Кад је представа забрањена због Титове примедбе "да тамо неки Михиз пише неке проблематичне ствари", Тито није знао ни име Драгослављево, али је било довољно да га поново забране - рекао је Ковачевић.

Михаиловић је рођен у Ћуприји 17. новембра 1930. године, а дипломирао је 1957. на Филозофском факултету у Београду, али због своје прошлости и сукоба са УДБОМ, није успио да нађе стално запослење. Разлог за то јесте то што се побунио против хапшења својих другова који су окривљени због причања политичких вицева. Оптужен је да је на страни резолуције Информбироа и да је изјавио да је Тито "амерички шпијун". Због тога је у септембра 1950. ухапшен, а у фебруару 1951. пребачен на Голи оток гдје је провео 15 мјесеци, што је он описао као тешко животно, али вриједно књижевно искуство.

- Није неопходно, али живот говори мало друкчије, обично се дешава да људи који су имали тежак живот онда имају шта да кажу и да испричају о томе шта су све преживели - говорио је Михаиловић.

Први полукњижевни рад, хумореску под насловом "Писмо", објављује крајем 1957. године у Јежевом календару. Почиње да сарађује у новосадском часопису "Летопис Матице српске", која 1967. објављује његову прву књигу, збирку шест приповједака под насловом "Фреде, лаку ноћ", за коју добија "Октобарску награду" Града Београда.

Већ наредне године издаје роман "Кад су цветале тикве" и пише истоимену драму. Постављена је на сцени Југословенског драмског позоришта, али играна је само пет пута јер је због притиска из врха власти скинута с репертоара, а роман који је убрзо постао култни девет година је био забрањен. Представа је обновљена у Народном позоришту у Београду 1984, а планирани филм према откупљеном сценарију никад није снимљен.

Писац  и публициста Ђорђе Матић је за овај роман написао у свом надахнутом тексту "После свега", поводом 40 изласка романа, да је то вјероватно најбољи српски послијератни кратки роман.

- Прича о београдском боксачу Љуби Сретеновићу, званом и Шампион и Љуба Врапче, покрила је више територија него што је то случај и код много отворено амбициознијих и развиканијих књига, у исто вријеме роман о емиграцији, о носталгији, политички роман, трилер с убиством, књига о одрастању и урбаности, о боксу -  написао је Матић.

Његова трећа књига "Петријин венац", издата 1975, добија "Андрићеву награду", а по њој је снимљен истоимени филм, који је освојио бројна признања на најпрестижнијим фестивалима. Михаиловићу, Рајку Грлићу и редитељу Срђану Карановићу припала је "Златна арена" за најбољи сценарио у Пули гдје је, између осталог, проглашен за најбоље остварење.

Роман "Чизмаши" из 1983. године овјенчан је "Ниновом наградом" критике, а потом "Наградом Народне библиотеке Србије" за најчитанију књигу године.

Петријин венац" је Југословенска кинотека прогласила за национално културно добро, а Нинов роман године из 1983. године "Чизмаши'' адаптиран је у телевизијску серију.

-Она су незаобилазна дела наше националне књижевности и по њима ће се памтити једно време и једна историјска епоха. Драгослав Михаиловић је велики писац и он је, како би то рекао Милош Црњански у једном интервјуу – доиста испунио своју судбину - сматра књижевник Милета Аћимовић.

Михаиловић је и добитник  "Кочићеве награде" за животно дјело, "Рачанске повеље" за цјелокупно књижевно стваралаштво, награда "Бора Станковић", "Григорије Божовић", "Скендер Куленовић" и других. Као аутор подједнако је био значајан као приповједач и као романсијер, а заједно с неколико писаца своје књижевне и поетичке генерације, Живојином Павловићем, Слободаном Селенићем, чак и с нешто старијим Александром Тишмом и већим бројем младих приповједача и романсијера попут Моме Димића, Видосава Стевановића, Милисава Савића и другима сматрао се једним од најдосљеднијих представника тзв. стварносне или критичке прозе, једног од виталнијих токова српске прозе у протеклих сто педесет година. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1981. године, а за редовног 1989. године.

 Михаиловић је био ожењен Недељком с којом је добио сина, сликара Бранислава и кћерку, глумицу Милицу.

Поводом пишчевог 90. рођендана, објављена је биографија "Речи од мрамора''. Аутор – познати немачки слависта Роберт Ходел – написао је да је живот Драгослава Михаиловића попут одисеје која одражава историју једног века у земљи у којој је живео.

-Ја налазим да сваког уметника, па и писца, ваља мерити по ономе најбољем што је урадио, по томе мерено. Драгослав сигурно улази у вечност - истиче књижевник Владимир Кецмановић.

Голи оток

Од 1990. године Драгослав Михаиловић је почео да објављује документарно-публицистичку књигу у више томова "Голи оток", као и публицистичка дјела и научне студије на ову тему.

- Мислио сам да ће сва историја Голог отока бити исписана руком тадашњих представника власти, да глас жртава никада неће моћи да се чује. А онда је дошло време да се чујемо и ми, чији глас о тиранском режиму долази из трбуха. Зато сам у једном тренутку оставио свој посао надајући се да ћу за две године да напишем све о томе. Узор ми је био Солжењицин који је за толико времена написао "Архипелаг Гулаг". Али тада нисам знао да се и он, као и ја, увалио у то блато које траје дветри деценије. Јер писање је поново преживљавање. Тешко је, али и лековито - говорио је Ми-хаиловић.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана