Драган Станисављевић за "Глас": Хумор и туга су прве комшије

Да будем искрен, када држим у рукама књигу "Сјене тишине" ни сам не вјерујем. Инспирација и мотиви за писање 28 прича долазили су спонтано. Када сам дошао у Бањалуку, написао сам "Писмо лијепој дјевојци" - данас је то мало дорађенија верзија, уз скоро тридесетак других прича.

Рекао је ово за "Глас Српске", писац Драган Станисављевић објашњавајући како је текао процес од првих записа до изласка књиге "Сјене тишине," која је скупила 28 кратких прича овог аутора. Како каже прве приче су настале спонтано а потом је полако развијао књигу кроз три циклуса која су , сваки на свој начин биле његово људско и ауторско одрастање.

- Свако од нас прошао је кроз основну и средњу школу, екскурзије и разне догађаје, а неки детаљи остају урезани за цијели живот. Мене је носило то да кроз приче дочарам своје одрастање. Пробудио сам сјећања, додире, титраје срца. И тако је настајала једна по једна прича.

Онда се природно родила идеја о три циклуса. Први циклус чине више медитативне приче "Додири и тишине". Други циклус чине приче о карактерима и људима из села које нестаје. Трећи циклус, "Сјене и лица", доноси приче о људима који су оставили дубок траг у мени.

Занимљиво је да сам приче из села које нестаје исписао из визуре дјетета, јер сам ишао код бабе и дједа откад знам за себе па све до своје шеснаесте године. Ове друге приче писао сам из перспективе одраслог човјека - рекао је Станисављевић.

ГЛАС: Ваше приче остављају утисак да су настале на граници личног сјећања и књижевне имагинације. Како сте тражили мјеру између онога што се заиста догодило и онога што је захтијевала сама прича?

СТАНИСАВЉЕВИЋ: Као што се права кафа састоји од арабике и робусте, покушао сам да пронађем ту мјеру и у причама. Додавао сам и одузимао од стварности, разигравао машту, покушавајући да створим праву причу. Да ли сам у томе успио, на читаоцима је да одлуче. У самом настанку прича и медитативним размишљањима препустите се томе да вас мисли носе, па у тој бујици стављате све на папир, као у магновењу. Схватио сам шта значи када вас ухвати списатељска инспирација и када идеју одмах морате ставити на папир, јер касније може да побјегне.

ГЛАС: У другом циклусу окрећете се личким селима и људима чији су животи били обиљежени тешким радом, скромним условима и борбом за опстанак. То су приче које истовремено чувају успомену на један начин живота и свједоче о његовом нестајању. Колико данас има живота у том селу којем се враћате кроз сјећања и књижевност??

СТАНИСАВЉЕВИЋ: У првом циклусу више призивам додир, пољубац, поглед и осмијех као есенцију живљења, у смислу да ти тренуци чине живот испуњенијим, квалитетнијим и радоснијим ако их једноставно посматрате. У другом циклусу приче из села су другачије. Оне говоре о конкретним људима који су на тој тврдој и шкртој личкој земљи водили борбу за опстанак. Нажалост, Руде, Даница, Ева, баба Ружа и већина описаних нису већ дуго међу нама, али ово је начин да оживим њихове карактере и да кроз те ликове покушам оживјети село - да осјетим грају дјеце и одлазак у школу као некада. Занимљиво је да се у тим обичним људима крије тајна живота: однос према коњу као симболу божанственог или гледање свога посла као нечег достојанственог. Или забадање носа у све, као нагон који је јачи од свега. Крађа као израз покварености или мотив да имаш више од другога. Различити људи кроје свој живот од материјала од којег су саздани. Села у којем дочаравам те различите карактере данас скоро да и нема. Огњишта су се угасила, остало је тек покоје домаћинство. Обични људи и њихови начини да побиједе животне недаће.

ГЛАС: Трећи циклус, "Сјене и лица", доноси људе који су, чини се, пронашли сопствене начине да се одбране од свакодневних брига. Неко мир проналази у пецању, неко у шаху, а неко у одласку у планину. Шта Вас је привукло тим наизглед обичним људима и њиховим малим свјетовима?

СТАНИСАВЉЕВИЋ: У трећем циклусу описујем људе који имају другачији одговор на животне недаће и околности. Они налазе смирај у планини, ријеци, у шаху... И ту има више живота него у баналностима.

Пазите, када усред рата разматрате савршена шаховска отварања - енглеска, италијанска или шпанска - ви сте на добитку. Удаљени сте од нестанка струје, воде, поскупљења хљеба и уља; не занимају вас комшија ни гранате. Ваш свијет је интересантнији и љепши, јер тражите рјешење које је до вас, а не изван вас. Тако и "River Man" у води види спас и њему није важна златна рибица и три жеље - он је ту игрицу прешао. Прича "Човјек и вјетар" настала је као омаж човјеку који 50 година одлази у планину и који у њој види све.

ГЛАС: Ваши јунаци често живе у тешким условима, суочавају се са оскудицом, пролазношћу и губицима, али у њиховим причама има много осмијеха, ведрине и радости. Како сте тражили равнотежу између хумора и туге и колико Вам је било важно да упркос тежини појединих судбина сачувате ведрину својих јунака?

СТАНИСАВЉЕВИЋ: Желио сам да у свим причама славим живот - са свим његовим апсурдима, смијехом, промашајима и малим радостима. Различити су приступи тој радости: некоме у погледу, осмијеху, додиру, а некоме кроз планину, воду...То и јесте чаробност и богатство планете - што сви дајемо допринос ономе што нам је дато рођењем. Различити путеви воде до истог циља: покушати оставити траг, живјети смислено, са осмијехом и смирајем, као што се примјећује код старих мудраца којима иде цијело село!

ГЛАС: Уз сваку причу читаоцу нудите и одређену музичку подлогу, као да желите да се њен доживљај настави и након посљедње реченице. Колико музика утиче на Ваше писање и да ли сте је замислили као својеврсни звучни наставак прича или као путоказ који читаоцу помаже да дубље уђе у њихову атмосферу?

СТАНИСАВЉЕВИЋ: Везан сам за музику од малих ногу и одрастао сам у "Периклово" златно доба музике, када су дјеловали сви великани - почев од "Битлса", "Ролингстонса", Џоан Баез и Боба Дилана, па до модерних израза попут група "Лондон Грамар" и "Нешенел". Мајк Олдфилд је незаобилазан у мом одрастању, јер је он одредио атмосферу дјетињства. Тако сам и ја размишљао да ће прича добити на дубини ако уз музичку подлогу појачам интензитет доживљеног или ако настави да живи и послије читања. Као што правог јела и кухиње нема без врхунских зачина, замислио сам да умјесто куркуме и ђумбира додам мало врхунских нота да дају бољи укус.

ГЛАС: Да парафразирамо чувену изјаву Џона Форда да он поруке шаље телеграфом, а не филмовима, претпостављамо да ни Ви не пишете искључиво да бисте читаоцима пренијели одређену поруку. Ипак, када бисте могли да издвојите једну мисао или осјећање које бисте вољели да читалац понесе са собом након што склопи корице "Сјена тишине", шта би то било?

СТАНИСАВЉЕВИЋ: Волио бих да се читалац сјети некога свога, човјека, куће, села, мириса или разговора који је можда одавно потиснуо. Ако бих морао неку поруку да пошаљем, онда је то да схватимо колико су важни додир, поглед, ријеч и мисао... Све те мале ствари поред којих свакодневно пролазимо, а од којих је, заправо, саткан наш живот.

Не треба читати ове приче као свједочанство о неким тамо људима и селима, већ као приче о свима нама. Можда ћемо једног дана схватити да је оно што смо сматрали обичним заправо било најдрагоцјеније. Зато не чекајмо да нешто нестане да бисмо схватили колико нам је значило. И што је најважније - немојмо бити само посматрачи сопственог живота. Живимо га пуним интензитетом, док траје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.