Дејан Ристић, аутор књиге "Митови српске историје", за "Глас Српске": Митологију треба поштовати, а не злоупотребљавати

Међутим, на основу сада већ вишегодишњег искуства и упркос развоју информационих технологија показује се да конвенционална књига, не само да није изгубила на свом значају и примамљивости, већ јој се изнова враћа велики број љубитеља писане речи.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" историчар Дејан Ристић, аутор књиге "Митови српске историје", која је за кратко вријеме доживјела велику популарност. Ово дјело биће промовисано вечерас у 18 часова у Културном центру Шамац, а сутра у 16 часова у Српском културном центру у Модричи.

ГЛАС: Промовишући Вашу књигу "Митови српске историје" да ли сте маркирали који су то најчешћи митови које као народ имамо?
РИСТИЋ: Наша национална митологија бескрајно је богата, разнолика и лепа. Она представља важан сегмент српског националног идентитета и нашег културног наслеђа те је као такву треба добро познавати, поштовати и неговати, а не злоупотребљавати. Наши најзначајнији митови, иако махом настали током последња два столећа, односе се на пресудне догађаје, процесе и личности националног средњег века. Како би њихово набрајање одузело исувише времена и простора навешћу неке од њих попут златних виљушака Стефана Немање, наводног другог крунисања Стефана Првовенчаног или такозваног анжујског порекла краљице Јелене.
Важан и предрагоцен корпус митова чине они који се односе на учеснике и ток прве Косовске битке, која се догодила 15. јуна 1389. године (причешћивање српских ратника у цркви у Самодрежи, издајство Бранковића, убиство емира Мурата И од стране Милоша Обилића, оглашавање звона Богородичине цркве у Паризу у част наше победе у том боју и др.). Мени су, лично, посебно занимљиви, инспиративни и значајни управо наши митови који се односе на средњовековно раздобље.

ГЛАС: Шта настаје ново у Вашој "радионици"?
РИСТИЋ: Управо се пре пар дана пред читаоцима нашло друго допуњено издање моје књиге "Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941", коју је објавила Издавачка кућа "Византија" из Београда. У питању је научна студија која је, након што је први пут објављена крајем 2016. године, изазвала велико интересовање јавности и била представљена у више од шездесет градова широм Србије, Републике Српске (БиХ), Северне Македоније и Словеније.
Са друге стране, током маја ове године пред читаоцима ће се наћи и "Митови српске историје 2", који ће представити научну анализу још двадесет значајних националних митова. Наиме, прва књига "Митова српске историје" изазвала је толико интересовање читалаца да сам на њихове бројне позиве, заједно са својим издавачем "Вукотић медија" из Београда", одлучио да обрадим још двадесет наших митова.
Такође, током ове године биће објављени завршни томови публикација под насловом "Посланство Краљевине Србије у Паризу 1881-1902" и "Посланство Краљевине Србије у Лондону 1882-1902". У питању је укупно шест томова архивске грађе о српско-француским и српско-британским односима у доба позних Обреновића које сам приредио у оквиру едиције "Историја српске дипломатије: документи" коју већ годинама објављује Државни архив Србије.

ГЛАС: Какав утицај штампана књига има у 21. вијеку?
РИСТИЋ: Писана реч је многовековна историјска појава чији значај и прворазредну функцију примерице нимало није, у другој половини 15. столећа, умањила појава књиге у штампаном облику па тако то неће ни дигиталне технологије.
Оне су свакако веома драгоцене и књижне фондове, као део богатог корпуса културног наслеђа, чине доступнијим. Али, говорити о постепеном слабљењу значаја и улоге књижне грађе у конвенционалном облику услед појаве дигиталних технологија представља тврдњу без било каквог реалног утемељења. Управо због тога је функција јавних библиотека изузетно важна, будући да оне имају многоструки значај за развој савременог друштва.

Говорећи о књижној грађи и њеној доступности важно је нагласити и то да јавне библиотеке, као свој прворазредни задатак, имају обезбеђивање потпуног и несметаног приступа грађи у конвенционалном и дигиталном облику, пружање подршке академској и научној заједници у области истраживања с циљем даљег друштвеног и привредног напретка. Морају да пруже подршку образовном систему, да активно учествују у демократизацији друштва кроз обезбеђивање једнаких услова појединцу у смислу приступа знањима и информацијама. Не треба занемарити ни јачање културних потреба и обогаћивање садржаја из области науке, просвете, културе и уметности.

ГЛАС: Колико се читалачка публика промијенила у ери дигиталне технологије?
РИСТИЋ: Нажалост, умногоме, и то у веома лошем смеру. Могло би се закључити да се код нас никада више књига није објављивало, а да се, при томе, толико мало тога читало. Шта више, оно што се највише чита у најбољем случају се односи на тзв. лако штиво настало из пера другоразредних аутора.
Другим речима, наступило је доба праве скрибоманије која је суштински, пре свега, утицала на смањење квалитета књижевног штива. Веома мали број нас и у ово време остаје одан квалитетној уметничкој и научној литератури. Ускраћујући себи задовољство читања вредних дела, ми себе (не)свесно лишавамо значајних знања, вештина, али и истинске лепоте уметничког изражаја. То само говори да смо постали веома неодговорни према самима себи, будући да много чему приступамо крајње површно и углавном суштински незаинтересовано.

ГЛАС: Годинама сте били на челу Народне библиотеке Србије. Да ли је данас тешко бити менаџер у култури?
РИСТИЋ: Изузетно је тешко. Пре свега, ми смо друштво које у недовољној мери препознаје значај културе, просвете, науке и уметности те су наше установе културе веома често препуштене саме себи, односно ентузијазму, знању и одговорности стручњака који су у њима ангажовани.
У питању је изузетно озбиљан проблем. Ипак, чини ми се да тек сада, доста стидљиво, постепено постајемо свесни његових погубних последица по наш народ, друштво и државу. Све чешће се чују гласови који указују на неопходност суштинске бриге за културу, просвету, науку и уметност и то улива благи оптимизам. Но, остаје нам да видимо да ли ћемо у времену које следи сви заједно показати толико потребну свест и одговорност с циљем унапређења ових стратешки важних области.

Породична библиотека

ГЛАС: Које књиге на полицама Ваше приватне библиотеке заузимају најважније мјесто?
РИСТИЋ: Моја породична библиотека обухвата више хиљада наслова из области историографије, историје уметности, класичне и савремене књижевности, филологије, теологије и др. Како је моја супруга филолог, онда је сасвим разумљиво зашто смо потпуно окружени књигама и рукописима. У питању је породична библиотека која је брижљиво стварана током неколико генерација и која ће наставити да постоји и да се богати насловима када једнога дана за њу одговорност преузму наша деца, која је већ увелико, на нашу радост, са великим задовољством користе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.