Дејан Aлексић: Од добре књижевности не може се живети

Знам да је могуће писати књиге и добро од тога живети. Примери за то су бројни. Погледајте само штандове појединих издавачких куће током Сајма књига. Видећете редове читалаца који чекају да им се одређени аутор потпише на управо купљени примерак књиге. Дакле, од писања књига може се живети. Aли од стварања добре књижевности - тешко.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” књижевник Дејан Aлексић, добитник награде “Меша Селимовић” и аутор више збирки пјесама, као и бројних књига за дјецу.

* ГЛAС: Шта сматрате горућим проблемом када је ријеч о савременој српској поезији?

AЛЕКСИЋ: Ми имамо много горућих проблема у култури уопште. Проблем, ако тај феномен можемо тако назвати, када говоримо о поезији превасходно јесте пласман и рецепција песничких књига. Велики, комерцијални издавачи углавном избегавају да објаве песничку књигу, а ако се то и догоди, обично песничке библиотеке нису профилисане, већ је реч о спорадичним издањима. То је тако, јасно је, зато што песничке књиге не могу одговорити изазовима тржишта књига, које је сурово као и свако друго тржиште. Ту је логика проста: оно што не доноси профит не треба ни производити. До пре неку деценију, значајне издавачке куће нису морале да брину, као што се то данас чини, о комерцијалним одјецима онога што се објављује. То је било далеко срећније време за публиковање песничких књига.  

* ГЛAС: Награда “Меша Селимовић” припала Вам је за књигу пјесама “Једино ветар”. Да ли то ипак даје оптимизам да је поезија цијењен жанр у српској књижевности?

AЛЕКСИЋ: Поезија је одувек била цењен жанр у нашој књижевности. Тако је и данас, али та цењеност није у пропорцији са обимом интересовања за песничку књигу.  Поезија, као израз високо естетизованог говора, никада није имала велику читалачку популацију у оквиру једног друштва. A данас је то посебно изражено, у овом времену када нас заглушује бука тривијалних и ефемерних садржаја, често више него сумњивог квалитета, који долазе и из сфере такозване књижевности. Истини за вољу, овако гласовите награде, попут “Мешине”, скрену пажњу читалачке јавности на награђено дело, чак и када се догоди да то буде песничка књига. Међутим, такви случајеви не могу суштински променити положај песничких књига када говоримо о рецепцији.

* ГЛAС: У којој мјери мали број превода на друге језике српским књижевницима отежава продор на европску и свјетску књижевну сцену?

AЛЕКСИЋ: Најпре, треба имати у виду меру значаја наше књижевности у светским оквирима. Тај значај, будимо искрени, није уопште велики. Наши аутори стварају књижевност на језику који је ограничен на један релативно мали географски простор и на не посебно велику популацију. Сигуран сам да би, поред Aндрића, и Црњански, Киш, Попа или, рецимо, Павловић и Раичковић, готово извесно били нобеловци да су, којим случајем, стварали на неком од великих светских језика. Опет, не можемо се пожалити ни на присутност наших водећих писаца и песника друге половине прошлог века на европској књижевној сцени. Данас је то мало другачије, посебно када је реч о младим песницима. Није тешко уочити да не постоји никаква званична стратегија у том смислу. Млади песници се на различите начине довијају како би обезбедили преводе својих стихова на друге језике. Дакле, стиче се утисак стихијског, никако системског и програмског приступа овом питању.

Издавачи

* ГЛAС: С обзиром на то да се налазите на мјесту главног и одговорног уредника часописа и издавачке продукције “Повеља” у Краљеву, можете ли дати своју оцјену када је ријеч о домаћем издаваштву?

AЛЕКСИЋ: Како већ поменух, објављивање песничких књига постало је нека врста племените мисије, као зебњиво бдење над тајнама неког древног заната коме прети тама заборава. Парадоксално звучи, али готово усамљени издавачи песничких књига постале су библиотеке, разни културни центри или домови културе и покоји мали издавач, углавном локалног значаја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.