Dejan Aleksić: Od dobre književnosti ne može se živeti

Znam da je moguće pisati knjige i dobro od toga živeti. Primeri za to su brojni. Pogledajte samo štandove pojedinih izdavačkih kuće tokom Sajma knjiga. Videćete redove čitalaca koji čekaju da im se određeni autor potpiše na upravo kupljeni primerak knjige. Dakle, od pisanja knjiga može se živeti. Ali od stvaranja dobre književnosti - teško.

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” književnik Dejan Aleksić, dobitnik nagrade “Meša Selimović” i autor više zbirki pjesama, kao i brojnih knjiga za djecu.

* GLAS: Šta smatrate gorućim problemom kada je riječ o savremenoj srpskoj poeziji?

ALEKSIĆ: Mi imamo mnogo gorućih problema u kulturi uopšte. Problem, ako taj fenomen možemo tako nazvati, kada govorimo o poeziji prevashodno jeste plasman i recepcija pesničkih knjiga. Veliki, komercijalni izdavači uglavnom izbegavaju da objave pesničku knjigu, a ako se to i dogodi, obično pesničke biblioteke nisu profilisane, već je reč o sporadičnim izdanjima. To je tako, jasno je, zato što pesničke knjige ne mogu odgovoriti izazovima tržišta knjiga, koje je surovo kao i svako drugo tržište. Tu je logika prosta: ono što ne donosi profit ne treba ni proizvoditi. Do pre neku deceniju, značajne izdavačke kuće nisu morale da brinu, kao što se to danas čini, o komercijalnim odjecima onoga što se objavljuje. To je bilo daleko srećnije vreme za publikovanje pesničkih knjiga.  

* GLAS: Nagrada “Meša Selimović” pripala Vam je za knjigu pjesama “Jedino vetar”. Da li to ipak daje optimizam da je poezija cijenjen žanr u srpskoj književnosti?

ALEKSIĆ: Poezija je oduvek bila cenjen žanr u našoj književnosti. Tako je i danas, ali ta cenjenost nije u proporciji sa obimom interesovanja za pesničku knjigu.  Poezija, kao izraz visoko estetizovanog govora, nikada nije imala veliku čitalačku populaciju u okviru jednog društva. A danas je to posebno izraženo, u ovom vremenu kada nas zaglušuje buka trivijalnih i efemernih sadržaja, često više nego sumnjivog kvaliteta, koji dolaze i iz sfere takozvane književnosti. Istini za volju, ovako glasovite nagrade, poput “Mešine”, skrenu pažnju čitalačke javnosti na nagrađeno delo, čak i kada se dogodi da to bude pesnička knjiga. Međutim, takvi slučajevi ne mogu suštinski promeniti položaj pesničkih knjiga kada govorimo o recepciji.

* GLAS: U kojoj mjeri mali broj prevoda na druge jezike srpskim književnicima otežava prodor na evropsku i svjetsku književnu scenu?

ALEKSIĆ: Najpre, treba imati u vidu meru značaja naše književnosti u svetskim okvirima. Taj značaj, budimo iskreni, nije uopšte veliki. Naši autori stvaraju književnost na jeziku koji je ograničen na jedan relativno mali geografski prostor i na ne posebno veliku populaciju. Siguran sam da bi, pored Andrića, i Crnjanski, Kiš, Popa ili, recimo, Pavlović i Raičković, gotovo izvesno bili nobelovci da su, kojim slučajem, stvarali na nekom od velikih svetskih jezika. Opet, ne možemo se požaliti ni na prisutnost naših vodećih pisaca i pesnika druge polovine prošlog veka na evropskoj književnoj sceni. Danas je to malo drugačije, posebno kada je reč o mladim pesnicima. Nije teško uočiti da ne postoji nikakva zvanična strategija u tom smislu. Mladi pesnici se na različite načine dovijaju kako bi obezbedili prevode svojih stihova na druge jezike. Dakle, stiče se utisak stihijskog, nikako sistemskog i programskog pristupa ovom pitanju.

Izdavači

* GLAS: S obzirom na to da se nalazite na mjestu glavnog i odgovornog urednika časopisa i izdavačke produkcije “Povelja” u Kraljevu, možete li dati svoju ocjenu kada je riječ o domaćem izdavaštvu?

ALEKSIĆ: Kako već pomenuh, objavljivanje pesničkih knjiga postalo je neka vrsta plemenite misije, kao zebnjivo bdenje nad tajnama nekog drevnog zanata kome preti tama zaborava. Paradoksalno zvuči, ali gotovo usamljeni izdavači pesničkih knjiga postale su biblioteke, razni kulturni centri ili domovi kulture i pokoji mali izdavač, uglavnom lokalnog značaja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.