Данијел Гатарић, писац, о роману “Либрето” за “Глас Српске”: Аутори пишу да би и сами себе разумјели

Реченица се понавља у неколико наврата и прожима роман константно наглашавајући да је поменута реченица само лаж приписана Габријелу Гарсији Маркесу и да је радња дјела измишљени и измаштани располућени свијет једне особе, простора и времена.

Главни лик, Дамир Ромић из БиХ, у Шпанији пролази кроз сопствену измјештеност у сваком смислу.

- Хтио сам да измјестим карактере с овог простора и да баратам нечим што је блиско нашој генерацији, а то је шпански језик који ми сви “знамо” од дјетињства због времена које смо провели гледајући тада популарне серије. Други разлог је политичка ситуација слична нашој. За потребе психе Дамира Ромића била је задовољавајућег карактера. Језик је био битан.  Било ми је интересантно да радим с нечим што се и мени допада, а то је књижевност шпанског говорног подручја. На неки начин то сам поистовијетио са својим доживљајем опере, односно либрета. То је један од разлога зашто сам изабрао шпански језик. Можда је и моја љубав према Борхесу била пресудна. Његова поезија ми је равна молитвенику - казао је за “Глас Српске” Данијел Гатарић осврћући се на окосницу свог дјела, започетог намјенски сатиричним отклоном од великих аутора у виду горе поменуте лажне реченице приписане Маркесу.

Како је сам Гатарић нагласио, важно је било да се читалац одвоји од саме  ауторске нарави.

- То ми је био циљ. Један од разлога за избор Шпаније је и тај однос према неким оквирима револуције и жеља да се побјегне од аутошовинизма. Ми овдје се увијек са својим идентитетом осјећамо као да се само ми не можемо разумјети и само се ми не можемо снаћи - деградирани и мање вриједни. Не знам да ли су зато криви родитељи, визе послије ратова, транзицијски период и слушање ко зна више кога не би ли смо нашли задовољство у томе да будемо близу напредне цивилизације - навео је Гатарић.

Намјера му је била да кроз роман, као глас једне генерације, направи и неку врсту поуке и подуке да не треба да се доживљавамо мање вриједнима. 

- Нисам хтио да говорим са позиције некога ко то све разумије. И ја то сам себи тумачим. Аутори пишу да би и себе разумјели на неки начин, не само да би некоме нешто објаснили - казао је Гатарић.

Наглашава да је велику улогу играо начин приказа дјела као либрета који није либрето. Уз шпански језик, пренаглашене тензије овлаш присутне подсјећају на тензију радње теленовела, које су биле присутне у једном периоду одрастања генерација ових простора.

Приказавши Дамира Ромића, који савладава лично лудило и неку врсту шизофреније, аутор је навео да је такав начин приказа вођен и инспирисан људима необичних карактера.

- Моја инспирација за роман је било искључиво моје лично неискуство на ту тему и врста те патолошке расцијепљености између фантазије и реалности. Чињеница је да, ако човјек заиста проводи доста времена у фабрици дувана и у вечерњим часовима, мора да има бујну машту. Обично су људи у производњи необичних карактера. То на неки начин разбукта машту и дозвољава човјеку да стварност посматра из извитоперене позиције - нагласио је Гатарић те додао да није нужно Ромића посматрати као шизофреника, него да је то више неки пренесени доживљај идентитета на нашим просторима и олаког ускакања у идеологије и одрастање у расцијепљености.

Гатарић је нагласио и да је стварање ту да би човјек смирио креативни набој, те да је стога писање својеврсно вођено себичним разлозима.

Исто тако, осврнувши се на само писање и остале облике умјетничког исказа, он сматра да је умјетност ту да буде добра.

- У умјетности се увијек иде за морално позитивним системом вриједности. Умјетност треба да буде добра и да указује на неке универзалне вриједности - закључио је Гатарић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.