Бранко Росић: У реченици тражим звук као у музици

ИСТОЧНО САРАЈЕВО - Мислим да је тај однос 50:50 одсто или 100:100 одсто зато што сам негде мислио ако би био књижевник, онда бих чешће могао да објављујем књиге, можда би било опуштеније, а онда кад замислим живот књижевника ни сам не знам како....Можда сам ја узео оно најбоље од новинарства, оно што је мене занимало, а то је контакт са разним људима и са људима који су мени били неки узори у детињству.

Рекао је ово за Глас Српске" Бранко Росић, писац, публициста и новинар, објашњавајући чудну везу која је обликовала његов литерарни и животни пут. Једна од најзанимљивијих личности културног живота Београда у протеклих 40 година, промовисао је на Сајму књига у Источном Сарајеву  посљедњи роман "Долазак матадора", насљедника једнако хваљених књига "А тако је добро почело" (2015) и "За сутра најављују коначно разведравање" (2018), али је говорио публици о томе како је чудни сплин музике, новинарства и читања обликовао његов литерарани и животни пут.

- Примера ради, почетком јула радио сам интервју са Бобом Гелдофом и интервју са гитаристом "Секс Пистолса", Стивом Џонсом и мислим када би се одрекао новинарства изгубио бих тај моменат који ми је јако битан. Сада се ради послије толике километраже, оно што мени заиста представља задовољство, а задовољство ми је да разговарам и да упознам људе за које сам мислио да их никада нећу упознати као што је гитариста "Секс Пистолса", Стив Џонс или Боб Гелдоф...То су последњи примери из ове године. Не могу себе да замислим у некој кућу у планини и да тамо пишем књиге. Ја и немам кућу него стан... Не бих могао да се осамим и некако ми фали тај новинарски рад...Не фали ми редакција и рад у редакцији. Фали ми упознавање са људима, јер ја сам нека нетипична биографија. У новинарство сам ушао радећи интервјуе са људима који су ме занимали - рекао је Росић

ГЛАС: Колико данас има занимљивих људи који имају умјетничку тежину да је занимљиво са њима разговарати?

РОСИЋ: Ако бисмо сад рекли да их је све мање, онда би нас прогласили неким џангризавим старцима. Не да ја желим да будем вечни младић, али ни ја нисам волео када је неко био критичан према мојој генерацији и према младости, тако да увек избегавам да судим о младима и да упоређујем време ондашње и садашње. Мислим да је данас читав материјал новинских текстова, вести краткотрајан. Сећам се из мог детињства, не зато што су били бољи интервјуи и бољи текстови и занимљивији људи, него једноставно није било стајаћа вода, него данас вест прекрива вест. Сећам се да је једна моја другарица, уметница која је имала неку епизоду, а није скандал јер за скандал увек мислимо да је сексуални или политички, а она је имала нешто полуполитичко, и онда је рекла: "Знаш шта је добро у данашње време, то  што је било јуче небитно за данас". Тако да су то њој заборавили. Она је отишла на пијацу и плашила се да би неко могао и да је удари, међутим нико није ни обраћао пажњу. Чак је добила и обезбеђење али нико није обраћао пажњу на њу јер је та вест заборављена. То је била вест од прије месец дана када се дигла чаршија против ње, али и то је заборављено. Свеукупно, да ли по неким тиражима новина можемо рећи да људи воле ове старије звезде и да мисле да оне имају шта да кажу, међутим можда треба дати пажњу и онима чија крштеница није стара. Неки људи са којима сам ја правио нтервјуе су отишли заувек нажалост, тако да морамо тражити нове људе и нове приче.

ГЛАС: Шта Вас је натјерало у новинарство?

РОСИЋ: Морам да кажем да сам био дефокусиран у животним одабирима. Ја сам машински инжењер који никад није то радио. Нисам сањао да радим нешто у редакцији и нисам нешто трчао да седнем у редакцију. И сада кад видим светла у новинским кућама, мислим сада овај мора да заврши текст, има још пола сата, а нема једно слово. ...Имам сажаљење за колеге. Био сам свестан тога и нисам јурио ка томе. Мислио сам добро, ја сам инжењер, а не бих баш радио ни у фабрици, него бићу неки професор - даваћу часове па ћу да пишем оно што мене занима, да радим интервјуе...Онда је у тим спојеним судовима живота почело тако да зарађујем као новинар, онда је дошло време да сам морао да се определим и опредељујући се за новинарство, мислим да нисам погрешио.

ГЛАС: Са дуге стране, колико данас људи уопште читају?

РОСИЋ: Увек кажу како млади не читају, али и у наше време су говорили да млади не читају. Ако бих гледао Београд, мора се констатовати да је Београд отворио толико књижара да бих могао рећи да Београђани читају највише на свету, јер нигде у свету не видим толико књижара као у Београду. Очигледно је да се књиге продају, јер би се иначе то затворило. У Београду се највише отварају апотеке и коцкарнице- кладионице, пекаре и књижаре. Значи да људи не могу без књига, кладионица....

ГЛАС: Публици сте представили неколико својих романа, али којим дјелима се Ви китите кад је писање у питању?

РОСИЋ:  Када је реч о књигама, моји романи су "А тако је добро почело", "За сутра најављују коначно разведравање" и  трећа "Долазак матадора". Морам се окитити мојим највећим признањем, пошто сам добио Орден британске краљице Елизабете Друге за јачање британско-српских културних односа,  а  добио сам и признање Фондације Тање Петровић за допринос култури. Нисам почео да се нечим бавим због признања, али у инвентарима на крају помислих. Види мајку му, нисам ништа добио!? Нисам се тиме оптерећивао, али када је стигла награда и када су медији објавили да сам ја добитник те године, било ми је изузетно драго јер сам поштовао Тању Петровић која је нажалост покојна, као уредницу културе у српским  медијима. Поносим се интервјуима које сам радио. Успео сам да урадим интервју са удовицом Џона Ленона – Јоко Оно . Поносим се интервју који сам радио са Стивом Џонсом из "Секс Пистолса", поносим се интервјуом са Морисијем из "Смитса"...Некад сам радио само због себе. Једном је дошао бивши гитариста "Џенесиса" у Београд да нешто снима,  неки видео. Отишао сам да са њим урадим интервју чисто да бих га упознао. Поносан сам што сам срео те људе. Поносан сам и што сам урадио можда један од његових последњих интервјуа са Оливером Драгојевићем, последњи интервју са Миленом Дравић....Нисам ја мртвозорник, али сам поносан на те интервјуе, као што сам поносан што сам познавао Неду Арнерић, што ми је хвалила књиге. Поносан сам што је била изузетна не само глумица него и изузетан пријатељ. Поносан сам што сам урадио интервју са Миленом Дравић у неким тешким моментима смрти супруга. Причала је са мном да би на неки начин поклонила велики интервју иако то њој није требало. Када сам добио награду она ме је звала, а истовремено она је добила  "Добричин прстен"  и стигла је да ме назове, да ми честита и то никада нећу заборавити. Поносан сам што сам упознао такве људе, као што су Милена Дравић, Неда Арнерић, Филипа Давида, на неки начин мог ментора и поносан сам што ми је причао исповести дечака у збеговима партизанским - једну драматичну животну причу. Бојим се да ћу некога заборавити, а нажалост ови о којима причам више нису међу нама.

ГЛАС: Колико музика има везе са Вашим књижевним и новинарским  радом?

РОСИЋ: Има огромне везе. Да није било музике ко зна шта би било. Почео сам да читам књиге због музике. Нисам књиге почео да читам у школи него зато што сам читао музичку штампу, а онда су моји идоли почели да говоре шта воле да читају  и гледају и тако сам улазио у свет књига. Преко музике ушао сам у књижевност и у филм и на крају радећи интервјуе тако сам ушао у новинарство, а и у књижевност. У дужини реченице тражим звук као у музици.

ГЛАС: Рекли сте да сте први пут у Источном Сарајеву. Како Вам се чини, а били сте и у Сарајеву?

РОСИЋ:У Сарајеву сам био у ондашњој Југославији, а и прошле године, јер сам радио фељтон о "Бијелом дугмету" па сам ишао на први концерт на овој турнеји прошле године. Што се тиче Источног Сарајева, лепо је, а ја сам свежи туриста овде. Пио сам кафу гледајући планине. Лепо ми је. Волим да путујем . Пре две недеље сам био у Шри Ланки, а сад сам у Источном Сарајеву и уживам  без икакве лажи. Уживам и кад одем у Стару Пазову где немам никога од рођака. Уживам да уђем у воз у Старој Пазови и да прођем шором. Увек сам волео да се одметнем и да путујем.

Плоче

ГЛАС: Колико плоча имате?

РОСИЋ: Био сам немаран јер су ми узимали плоче, а нису враћали. Мислим да их има око 200 сада. Дружим се и са новинарима, а и са књижевницима, али сам антиколективан. Људи су волели градове и земље по плочама које су слушали, а онда је требало узети радну књижицу у другим срединама, а то је другачије него слушање плоча.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.