Branko Rosić: U rečenici tražim zvuk kao u muzici

ISTOČNO SARAJEVO - Mislim da je taj odnos 50:50 odsto ili 100:100 odsto zato što sam negde mislio ako bi bio književnik, onda bih češće mogao da objavljujem knjige, možda bi bilo opuštenije, a onda kad zamislim život književnika ni sam ne znam kako....Možda sam ja uzeo ono najbolje od novinarstva, ono što je mene zanimalo, a to je kontakt sa raznim ljudima i sa ljudima koji su meni bili neki uzori u detinjstvu.

Rekao je ovo za Glas Srpske" Branko Rosić, pisac, publicista i novinar, objašnjavajući čudnu vezu koja je oblikovala njegov literarni i životni put. Jedna od najzanimljivijih ličnosti kulturnog života Beograda u proteklih 40 godina, promovisao je na Sajmu knjiga u Istočnom Sarajevu  posljednji roman "Dolazak matadora", nasljednika jednako hvaljenih knjiga "A tako je dobro počelo" (2015) i "Za sutra najavljuju konačno razvedravanje" (2018), ali je govorio publici o tome kako je čudni splin muzike, novinarstva i čitanja oblikovao njegov literarani i životni put.

- Primera radi, početkom jula radio sam intervju sa Bobom Geldofom i intervju sa gitaristom "Seks Pistolsa", Stivom Džonsom i mislim kada bi se odrekao novinarstva izgubio bih taj momenat koji mi je jako bitan. Sada se radi poslije tolike kilometraže, ono što meni zaista predstavlja zadovoljstvo, a zadovoljstvo mi je da razgovaram i da upoznam ljude za koje sam mislio da ih nikada neću upoznati kao što je gitarista "Seks Pistolsa", Stiv Džons ili Bob Geldof...To su poslednji primeri iz ove godine. Ne mogu sebe da zamislim u nekoj kuću u planini i da tamo pišem knjige. Ja i nemam kuću nego stan... Ne bih mogao da se osamim i nekako mi fali taj novinarski rad...Ne fali mi redakcija i rad u redakciji. Fali mi upoznavanje sa ljudima, jer ja sam neka netipična biografija. U novinarstvo sam ušao radeći intervjue sa ljudima koji su me zanimali - rekao je Rosić

GLAS: Koliko danas ima zanimljivih ljudi koji imaju umjetničku težinu da je zanimljivo sa njima razgovarati?

ROSIĆ: Ako bismo sad rekli da ih je sve manje, onda bi nas proglasili nekim džangrizavim starcima. Ne da ja želim da budem večni mladić, ali ni ja nisam voleo kada je neko bio kritičan prema mojoj generaciji i prema mladosti, tako da uvek izbegavam da sudim o mladima i da upoređujem vreme ondašnje i sadašnje. Mislim da je danas čitav materijal novinskih tekstova, vesti kratkotrajan. Sećam se iz mog detinjstva, ne zato što su bili bolji intervjui i bolji tekstovi i zanimljiviji ljudi, nego jednostavno nije bilo stajaća voda, nego danas vest prekriva vest. Sećam se da je jedna moja drugarica, umetnica koja je imala neku epizodu, a nije skandal jer za skandal uvek mislimo da je seksualni ili politički, a ona je imala nešto polupolitičko, i onda je rekla: "Znaš šta je dobro u današnje vreme, to  što je bilo juče nebitno za danas". Tako da su to njoj zaboravili. Ona je otišla na pijacu i plašila se da bi neko mogao i da je udari, međutim niko nije ni obraćao pažnju. Čak je dobila i obezbeđenje ali niko nije obraćao pažnju na nju jer je ta vest zaboravljena. To je bila vest od prije mesec dana kada se digla čaršija protiv nje, ali i to je zaboravljeno. Sveukupno, da li po nekim tiražima novina možemo reći da ljudi vole ove starije zvezde i da misle da one imaju šta da kažu, međutim možda treba dati pažnju i onima čija krštenica nije stara. Neki ljudi sa kojima sam ja pravio ntervjue su otišli zauvek nažalost, tako da moramo tražiti nove ljude i nove priče.

GLAS: Šta Vas je natjeralo u novinarstvo?

ROSIĆ: Moram da kažem da sam bio defokusiran u životnim odabirima. Ja sam mašinski inženjer koji nikad nije to radio. Nisam sanjao da radim nešto u redakciji i nisam nešto trčao da sednem u redakciju. I sada kad vidim svetla u novinskim kućama, mislim sada ovaj mora da završi tekst, ima još pola sata, a nema jedno slovo. ...Imam sažaljenje za kolege. Bio sam svestan toga i nisam jurio ka tome. Mislio sam dobro, ja sam inženjer, a ne bih baš radio ni u fabrici, nego biću neki profesor - davaću časove pa ću da pišem ono što mene zanima, da radim intervjue...Onda je u tim spojenim sudovima života počelo tako da zarađujem kao novinar, onda je došlo vreme da sam morao da se opredelim i opredeljujući se za novinarstvo, mislim da nisam pogrešio.

GLAS: Sa duge strane, koliko danas ljudi uopšte čitaju?

ROSIĆ: Uvek kažu kako mladi ne čitaju, ali i u naše vreme su govorili da mladi ne čitaju. Ako bih gledao Beograd, mora se konstatovati da je Beograd otvorio toliko knjižara da bih mogao reći da Beograđani čitaju najviše na svetu, jer nigde u svetu ne vidim toliko knjižara kao u Beogradu. Očigledno je da se knjige prodaju, jer bi se inače to zatvorilo. U Beogradu se najviše otvaraju apoteke i kockarnice- kladionice, pekare i knjižare. Znači da ljudi ne mogu bez knjiga, kladionica....

GLAS: Publici ste predstavili nekoliko svojih romana, ali kojim djelima se Vi kitite kad je pisanje u pitanju?

ROSIĆ:  Kada je reč o knjigama, moji romani su "A tako je dobro počelo", "Za sutra najavljuju konačno razvedravanje" i  treća "Dolazak matadora". Moram se okititi mojim najvećim priznanjem, pošto sam dobio Orden britanske kraljice Elizabete Druge za jačanje britansko-srpskih kulturnih odnosa,  a  dobio sam i priznanje Fondacije Tanje Petrović za doprinos kulturi. Nisam počeo da se nečim bavim zbog priznanja, ali u inventarima na kraju pomislih. Vidi majku mu, nisam ništa dobio!? Nisam se time opterećivao, ali kada je stigla nagrada i kada su mediji objavili da sam ja dobitnik te godine, bilo mi je izuzetno drago jer sam poštovao Tanju Petrović koja je nažalost pokojna, kao urednicu kulture u srpskim  medijima. Ponosim se intervjuima koje sam radio. Uspeo sam da uradim intervju sa udovicom Džona Lenona – Joko Ono . Ponosim se intervju koji sam radio sa Stivom Džonsom iz "Seks Pistolsa", ponosim se intervjuom sa Morisijem iz "Smitsa"...Nekad sam radio samo zbog sebe. Jednom je došao bivši gitarista "Dženesisa" u Beograd da nešto snima,  neki video. Otišao sam da sa njim uradim intervju čisto da bih ga upoznao. Ponosan sam što sam sreo te ljude. Ponosan sam i što sam uradio možda jedan od njegovih poslednjih intervjua sa Oliverom Dragojevićem, poslednji intervju sa Milenom Dravić....Nisam ja mrtvozornik, ali sam ponosan na te intervjue, kao što sam ponosan što sam poznavao Nedu Arnerić, što mi je hvalila knjige. Ponosan sam što je bila izuzetna ne samo glumica nego i izuzetan prijatelj. Ponosan sam što sam uradio intervju sa Milenom Dravić u nekim teškim momentima smrti supruga. Pričala je sa mnom da bi na neki način poklonila veliki intervju iako to njoj nije trebalo. Kada sam dobio nagradu ona me je zvala, a istovremeno ona je dobila  "Dobričin prsten"  i stigla je da me nazove, da mi čestita i to nikada neću zaboraviti. Ponosan sam što sam upoznao takve ljude, kao što su Milena Dravić, Neda Arnerić, Filipa Davida, na neki način mog mentora i ponosan sam što mi je pričao ispovesti dečaka u zbegovima partizanskim - jednu dramatičnu životnu priču. Bojim se da ću nekoga zaboraviti, a nažalost ovi o kojima pričam više nisu među nama.

GLAS: Koliko muzika ima veze sa Vašim književnim i novinarskim  radom?

ROSIĆ: Ima ogromne veze. Da nije bilo muzike ko zna šta bi bilo. Počeo sam da čitam knjige zbog muzike. Nisam knjige počeo da čitam u školi nego zato što sam čitao muzičku štampu, a onda su moji idoli počeli da govore šta vole da čitaju  i gledaju i tako sam ulazio u svet knjiga. Preko muzike ušao sam u književnost i u film i na kraju radeći intervjue tako sam ušao u novinarstvo, a i u književnost. U dužini rečenice tražim zvuk kao u muzici.

GLAS: Rekli ste da ste prvi put u Istočnom Sarajevu. Kako Vam se čini, a bili ste i u Sarajevu?

ROSIĆ:U Sarajevu sam bio u ondašnjoj Jugoslaviji, a i prošle godine, jer sam radio feljton o "Bijelom dugmetu" pa sam išao na prvi koncert na ovoj turneji prošle godine. Što se tiče Istočnog Sarajeva, lepo je, a ja sam sveži turista ovde. Pio sam kafu gledajući planine. Lepo mi je. Volim da putujem . Pre dve nedelje sam bio u Šri Lanki, a sad sam u Istočnom Sarajevu i uživam  bez ikakve laži. Uživam i kad odem u Staru Pazovu gde nemam nikoga od rođaka. Uživam da uđem u voz u Staroj Pazovi i da prođem šorom. Uvek sam voleo da se odmetnem i da putujem.

Ploče

GLAS: Koliko ploča imate?

ROSIĆ: Bio sam nemaran jer su mi uzimali ploče, a nisu vraćali. Mislim da ih ima oko 200 sada. Družim se i sa novinarima, a i sa književnicima, ali sam antikolektivan. Ljudi su voleli gradove i zemlje po pločama koje su slušali, a onda je trebalo uzeti radnu knjižicu u drugim sredinama, a to je drugačije nego slušanje ploča.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.