Борис Мишић за "Глас": Рат је страшнији од сваког хорора

Увек је тешко писати о рату. Било је индивидуалних, па и колективних чинова храбрости и херојства, али у својој крајњој суштини рат је апсолутни пораз људскости. Једино позитивно што памтим из тих несрећних времена јесу управо момци са којима сам их делио, по годинама готово деца, али једна у свему изузетна генерација која ће се мислим тешко поновити и за коју је права штета да је у многоме потрошена у рату.

Рекао је ово за "Глас Српске", књижевник и публициста Борис Мишић коментаришући колико се било тешко вратити у вријеме рата и догађаје на бихаћком ратишту, који су на много начина централни лајтмотив , који се провлачи кроз већи дио прича скупљених у збирку "Приче из мећаве и тмине". Писац родом из Босанског Грахова, живи и ради у Новом Саду, каже да због властитих искустава није било лако сачувати, неопходну дозу објективности у писању овог ратног хорора, поджанра који је у великој мјери обиљежио његову каријеру.

- Могуће да сам и био мало субјективан, тешко је у потпуности задржати објективност, али верујем да ми читаоци неће замерити. Ипак, прву причу у збирци ,"Дневник са Грабежа", написао сам потпуно по сећању, без икаквог додавања или одузимања. Свакако, понешто сам и заборавио после толико година, али оно што је написано сматрам да је заиста прилично објективно, рекао је Мишић.

ГЛАС: Прва прича "Дневник са Грабежа" жанровски гледано је чист реализам, огољен до своје сржи, али ефекат страве и ужаса на читаоца  дјелује далеко истакнутији него у причама које слиједе, а које су дубоко жанровски уткане у фикцију? Може ли ужас натприродног парирати ужасу реалног?

МИШИЋ:  Нажалост, свет у коме живимо је често страшнији од било чега измаштаног. Оно што људи чине једни другима и остатку живог света на овој планети, превазилази све измаштане демоне и чудовишта. Ипак, нама је потребно и оно мистично, несазнатљиво, "са друге стране", то је просто у људској природи, у колективном наслеђу.

ГЛАС: Прва прича након "Дневника" под називом "Црна птица" доноси занимљив искорак у Вашој прози, јесте везана за рат, али Други свјетски рат, која једну причу о српским диобама, доноси у врло занимљивој форми фолклорног хорора наслањајући се на натуристички мотив који је чест у Вашој прози?

МИШИЋ: Одрастао сам и провео детињство на селу, код Босанског Грахова, окружен планинским масивима Динаре, Шатора, Јадовника, Уилице, Старетине. Без лажне скромности рећи ћу да је то један од најлепших предела бивше нам државе и отуд та љубав према природи. Иако сада већ дуго живим у граду, природа је увек у мојим мислима и срцу и не могу је заборавити. А она је свакако идеално место за приче фантастике и биће их још сигурно.

ГЛАС: У осталим причама се бавите ратним хорором деведесетих, али како сте навели, то је и нека врста опроштаја са поджанром који је обиљежио Ваш живот и рад на много начина?

МИШИЋ: Јесте, збирка "Приче из мећаве и тмине" садржи шест прича у потпуности посвећених ратном хорору. Доста ратних прича је било и у мојој првој збирци "Вила шаторица", неколико у трећој ,"Срце Динаре" и једна у другој збирци "Небеска звона".  Овом  збирком сам заокружио тај тематски циклус и рекао све што мислим да о њему  требам рећи. Сматрам да ићи даље у истом смеру не би имало смисла, не треба ништа  продужавати у недоглед и на силу.

ГЛАС: Кад смо код рада, како је уопште дошло од тога да се од читаоца, тј. конзумента полако претворите у ствараоца, тј. креативца који је од првих прича сада већ стигао до четврте књиге?

МИШИЋ: Одавно сам желео да пишем, чак сам и у раној младости, са осамнаест година написао роман (срећом, био сам довољно мудар да га никад не изнесем на светло дана, био је заиста почетнички лош).  Временом је дошло искуство, рутина, и верујем, неки квалитет. Ипак, можда се не бих одважио да пишем да није било рата. По завршетку истог, носио сам у себи неке приче које су просто тражиле да буду испричане. Тако је почело.

ГЛАС: Српска књижевност није претјерано наклоњена жанровској литератури, посебно оној из жанра хорора. Колико се тешко било пробити  на сцену и изградити одређену репутацију од прве до посљедње књиге у Вашем опусу?

МИШИЋ: Пре изласка моје прве књиге, доста сам учествовао на разним конкурсима за збирке прича и мислим да је то био добар пут - видиш временом где си у односу на друге ауторе, које су ти добре стране, на чему мораш да порадиш...имао сам мало и среће, да ми је прва књига била неочекивано добро примљена (увек постоји страх прве књиге) и полако је растао и круг читалаца, тако да ето стигло се  до четврте књиге. Наравно, преда мном је и обавеза да оправдам поверење и да свака следећа књига буде боља.

ГЛАС: Гледано из угла читаоца, дјелује да се српска жанровска књижевност у овој деценији све снажније профилише, од неколико усамљених појединаца данас имамо неколико издавача који се баве хорором и трилером кроз разне едиције. Ту су десетине аутора, све бројнији преводи на стране језике, појачан одзив публике, чак и позитивне реакције цеховских жирија у посљедње вријеме. Из угла неког ко је укључен у ту сцену као аутор, како Вама дјелује то стање унутар жанра?

МИШИЋ: У односу на стање пре десетак или двадесет година, да не говорим за још раније, сада је много боље. Писци и хорор издања су видљивији, и читанији. Мислим да наши жанровски писци у погледу квалитета, ни мало не заостају за својим светским колегама. Ипак, у погледу свега другог - маркетинга, уредништва, односа према књизи и писцу, још  много, много заостајемо за Западом и морамо доста радити да се стање поправи. Али дефинитивно јесу боља времена за жанр него раније.

ГЛАС: До сада сте се углавном бавили кратком формом. Да ли је дошло вријеме за роман и генерално какви су планови за даљи рад?

МИШИЋ: Ускоро ћу се посветити идејама које су  биле на чекању. Једна књига ће се бавити фантастиком, природним световима у Босни и оностраним, људским и животињским ликовима...друга књига ће се више бавити урбаним окружењем, конкретно Новим Садом и биће својеврснa "Young adult" литература, доста лепршавије и ведрије теме од досадашњих. Поред тога планирам и писање краћих хорор прича, већ је био један превод у иностранству (Индија), надам се да ће бити добрих вести и у будућности. Увек се нешто ради.

ГЛАС: Кад смо код читања, гдје се крију коријени Ваше прозе, тј. који су аутори на неки начин развили Вашу склоност према читању, посебно фантастике, а потом и као аутору којег данас читају други?

МИШИЋ: Од наших писаца на мене је највише утицао Бранко Ћопић, наш Крајишник, начин на који је он описивао природу, детињство, најлепше радости, али и најцрње трагедије живота, увек ме је дубоко импресионирао. Од страних писаца Стивен Кинг је највише утицао да заволим фантастику и хорор. Као тинејџер прочитао сам "Исијавање", "Талисман" и "То" и до  данас моја љубав према жанру није престала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.