Boris Mišić za "Glas": Rat je strašniji od svakog horora

Uvek je teško pisati o ratu. Bilo je individualnih, pa i kolektivnih činova hrabrosti i herojstva, ali u svojoj krajnjoj suštini rat je apsolutni poraz ljudskosti. Jedino pozitivno što pamtim iz tih nesrećnih vremena jesu upravo momci sa kojima sam ih delio, po godinama gotovo deca, ali jedna u svemu izuzetna generacija koja će se mislim teško ponoviti i za koju je prava šteta da je u mnogome potrošena u ratu.

Rekao je ovo za "Glas Srpske", književnik i publicista Boris Mišić komentarišući koliko se bilo teško vratiti u vrijeme rata i događaje na bihaćkom ratištu, koji su na mnogo načina centralni lajtmotiv , koji se provlači kroz veći dio priča skupljenih u zbirku "Priče iz mećave i tmine". Pisac rodom iz Bosanskog Grahova, živi i radi u Novom Sadu, kaže da zbog vlastitih iskustava nije bilo lako sačuvati, neophodnu dozu objektivnosti u pisanju ovog ratnog horora, podžanra koji je u velikoj mjeri obilježio njegovu karijeru.

- Moguće da sam i bio malo subjektivan, teško je u potpunosti zadržati objektivnost, ali verujem da mi čitaoci neće zameriti. Ipak, prvu priču u zbirci ,"Dnevnik sa Grabeža", napisao sam potpuno po sećanju, bez ikakvog dodavanja ili oduzimanja. Svakako, ponešto sam i zaboravio posle toliko godina, ali ono što je napisano smatram da je zaista prilično objektivno, rekao je Mišić.

GLAS: Prva priča "Dnevnik sa Grabeža" žanrovski gledano je čist realizam, ogoljen do svoje srži, ali efekat strave i užasa na čitaoca  djeluje daleko istaknutiji nego u pričama koje slijede, a koje su duboko žanrovski utkane u fikciju? Može li užas natprirodnog parirati užasu realnog?

MIŠIĆ:  Nažalost, svet u kome živimo je često strašniji od bilo čega izmaštanog. Ono što ljudi čine jedni drugima i ostatku živog sveta na ovoj planeti, prevazilazi sve izmaštane demone i čudovišta. Ipak, nama je potrebno i ono mistično, nesaznatljivo, "sa druge strane", to je prosto u ljudskoj prirodi, u kolektivnom nasleđu.

GLAS: Prva priča nakon "Dnevnika" pod nazivom "Crna ptica" donosi zanimljiv iskorak u Vašoj prozi, jeste vezana za rat, ali Drugi svjetski rat, koja jednu priču o srpskim diobama, donosi u vrlo zanimljivoj formi folklornog horora naslanjajući se na naturistički motiv koji je čest u Vašoj prozi?

MIŠIĆ: Odrastao sam i proveo detinjstvo na selu, kod Bosanskog Grahova, okružen planinskim masivima Dinare, Šatora, Jadovnika, Uilice, Staretine. Bez lažne skromnosti reći ću da je to jedan od najlepših predela bivše nam države i otud ta ljubav prema prirodi. Iako sada već dugo živim u gradu, priroda je uvek u mojim mislima i srcu i ne mogu je zaboraviti. A ona je svakako idealno mesto za priče fantastike i biće ih još sigurno.

GLAS: U ostalim pričama se bavite ratnim hororom devedesetih, ali kako ste naveli, to je i neka vrsta oproštaja sa podžanrom koji je obilježio Vaš život i rad na mnogo načina?

MIŠIĆ: Jeste, zbirka "Priče iz mećave i tmine" sadrži šest priča u potpunosti posvećenih ratnom hororu. Dosta ratnih priča je bilo i u mojoj prvoj zbirci "Vila šatorica", nekoliko u trećoj ,"Srce Dinare" i jedna u drugoj zbirci "Nebeska zvona".  Ovom  zbirkom sam zaokružio taj tematski ciklus i rekao sve što mislim da o njemu  trebam reći. Smatram da ići dalje u istom smeru ne bi imalo smisla, ne treba ništa  produžavati u nedogled i na silu.

GLAS: Kad smo kod rada, kako je uopšte došlo od toga da se od čitaoca, tj. konzumenta polako pretvorite u stvaraoca, tj. kreativca koji je od prvih priča sada već stigao do četvrte knjige?

MIŠIĆ: Odavno sam želeo da pišem, čak sam i u ranoj mladosti, sa osamnaest godina napisao roman (srećom, bio sam dovoljno mudar da ga nikad ne iznesem na svetlo dana, bio je zaista početnički loš).  Vremenom je došlo iskustvo, rutina, i verujem, neki kvalitet. Ipak, možda se ne bih odvažio da pišem da nije bilo rata. Po završetku istog, nosio sam u sebi neke priče koje su prosto tražile da budu ispričane. Tako je počelo.

GLAS: Srpska književnost nije pretjerano naklonjena žanrovskoj literaturi, posebno onoj iz žanra horora. Koliko se teško bilo probiti  na scenu i izgraditi određenu reputaciju od prve do posljednje knjige u Vašem opusu?

MIŠIĆ: Pre izlaska moje prve knjige, dosta sam učestvovao na raznim konkursima za zbirke priča i mislim da je to bio dobar put - vidiš vremenom gde si u odnosu na druge autore, koje su ti dobre strane, na čemu moraš da poradiš...imao sam malo i sreće, da mi je prva knjiga bila neočekivano dobro primljena (uvek postoji strah prve knjige) i polako je rastao i krug čitalaca, tako da eto stiglo se  do četvrte knjige. Naravno, preda mnom je i obaveza da opravdam poverenje i da svaka sledeća knjiga bude bolja.

GLAS: Gledano iz ugla čitaoca, djeluje da se srpska žanrovska književnost u ovoj deceniji sve snažnije profiliše, od nekoliko usamljenih pojedinaca danas imamo nekoliko izdavača koji se bave hororom i trilerom kroz razne edicije. Tu su desetine autora, sve brojniji prevodi na strane jezike, pojačan odziv publike, čak i pozitivne reakcije cehovskih žirija u posljednje vrijeme. Iz ugla nekog ko je uključen u tu scenu kao autor, kako Vama djeluje to stanje unutar žanra?

MIŠIĆ: U odnosu na stanje pre desetak ili dvadeset godina, da ne govorim za još ranije, sada je mnogo bolje. Pisci i horor izdanja su vidljiviji, i čitaniji. Mislim da naši žanrovski pisci u pogledu kvaliteta, ni malo ne zaostaju za svojim svetskim kolegama. Ipak, u pogledu svega drugog - marketinga, uredništva, odnosa prema knjizi i piscu, još  mnogo, mnogo zaostajemo za Zapadom i moramo dosta raditi da se stanje popravi. Ali definitivno jesu bolja vremena za žanr nego ranije.

GLAS: Do sada ste se uglavnom bavili kratkom formom. Da li je došlo vrijeme za roman i generalno kakvi su planovi za dalji rad?

MIŠIĆ: Uskoro ću se posvetiti idejama koje su  bile na čekanju. Jedna knjiga će se baviti fantastikom, prirodnim svetovima u Bosni i onostranim, ljudskim i životinjskim likovima...druga knjiga će se više baviti urbanim okruženjem, konkretno Novim Sadom i biće svojevrsna "Young adult" literatura, dosta lepršavije i vedrije teme od dosadašnjih. Pored toga planiram i pisanje kraćih horor priča, već je bio jedan prevod u inostranstvu (Indija), nadam se da će biti dobrih vesti i u budućnosti. Uvek se nešto radi.

GLAS: Kad smo kod čitanja, gdje se kriju korijeni Vaše proze, tj. koji su autori na neki način razvili Vašu sklonost prema čitanju, posebno fantastike, a potom i kao autoru kojeg danas čitaju drugi?

MIŠIĆ: Od naših pisaca na mene je najviše uticao Branko Ćopić, naš Krajišnik, način na koji je on opisivao prirodu, detinjstvo, najlepše radosti, ali i najcrnje tragedije života, uvek me je duboko impresionirao. Od stranih pisaca Stiven King je najviše uticao da zavolim fantastiku i horor. Kao tinejdžer pročitao sam "Isijavanje", "Talisman" i "To" i do  danas moja ljubav prema žanru nije prestala.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.