Ljiljana Šarac za „Glas“: Drina je most, a ne granica između ljudi

Istinski sam ponosna i radosna jer preskačem još jedan stepenik, idem korak naviše u spisateljskom radu, gostovanjem na banjalučkom Međunarodnom sajmu knjige. Za mene je to neprocenjivo novo iskustvo, to je i prilika da predstavim svoj novi roman, (a i one prethodne) pred publikom koja me poznaje i prati sve što ja radim. Ako vest i reč dopru do onih koji za mene nisu čuli, onda su uspeh i korist još veći.

Rekla je ovo za "Glas Srpske", književnica Ljiljana Šarac komentarišući svoj gostovanje na 31. Međunarodnom sajmu knjige u Banjaluci. Autorka iza koje stoji 12 ostvarenja, uključujući bestseler "Buket žutih ruža", ali i aktuelni novi roman "Obe strane Drine", skromno kaže da je upoznavanje sa novim čitaocima za nju radost jednaka stvaranju.

I pored mog velikog rada i truda i objavljenih 12 romana, mnogo je ljudi kojima moje ime ništa ne znači i koji nisu čuli ni za jedan od tih 12 naslova. E, tome služe ovakve manifestacije. Da se najavi gostovanje, da se na štandu izdavača pojave naslovi novi i stari uz odgovarajuće popuste, da se upriliči sajamska promocija, da se "uživo" porazgovara sa posetiocima, gostima, čitaocima, rodbinom... da se razmene utisci, osmesi, zagrljaji. Tada priča krene u svet, a fotografije pokažu onima koji nisi stigli da prisustvuju kako je na promociji bilo... Sve to je zlata vredno i zato sam počastvovana što sam bila gošća ovog 31. Međunarodnog sajma.

GLAS: Vaš novi roman nosi snažan i simboličan naziv "Obe strane Drine". Šta za Vas lično, ali i u umjetničkom smislu, predstavlja ova rijeka koja spaja i razdvaja i koje su to dublje priče koje ste željeli da ispričate ovim djelom?

ŠARAC: U mom najnovijem romanu reka Drina iz geografske odrednice i prirodne granice prerasta u svevremeni višeznačni simbol. Ona je spona, ona je most između ljudi. Takođe je i svaki prag koji pređemo, odlazeći iz rodnog doma. Drina je put, kratkoročni ili dugoročni. Ona je odlazak i povratak. Drina su raširene ruke nekog ko je uvek tu za nas.

Za mene lično Drina predstavlja širenje vidika, privilegiju da imam rodbinu, prijatelje, kumove, sada i čitaoce, s njene obe obale. Ja joj se radujem sa koje god strane da je prelazim!

GLAS: Naslov već sugeriše neraskidive spone, istorijske, porodične i emocionalne korijene naroda sa obje strane Drine. Koliko je istraživanja, ličnih svjedočenja i emotivne ravnoteže bilo potrebno da se prikaže život ljudi koji egzistiraju na tom specifičnom geografskom i duhovnom raskršću?

ŠARAC: Smatrala sam, i smatram, da mogu i treba da vratim dug Smederevu u kojem sam se rodila, selu Selevac odakle su mi potekli i otac i majka, Beogradu u kojem živim i Čajniču, u koje sam se udala. Tako su nastali "Opet sam te sanjao" i "Đurđevim stopama" inspirisani srednjim vekom, Brankovićima i Smederevom, "Dok svetac bdi" o voljenom selu, "Buket žutih ruža" i "Nije mi ovo trebalo" čija je radnja u vezi sa glavnim gradom i sada, evo, "Obe strane Drine" posvećene Čajniču, ali i Republici Srpskoj, koju sam za tri decenije braka, a sada i pisanja, dobro upoznala, zavolela i prisvojila. Muževljevi i moji, s vremenom postali su naši pa je i ova priča sazrela da bude ispripovedana. Uprkos početnoj ideji, želela sam da ovaj roman prevaziđe lično, autobiografsko i postane univerzalan, opšti. U njemu i Čajniče i Drina osamostalili su se do samostalnih aktera. Uz njih atmosferu boje lokalni običaji, različite sudbine, brojne anegdote... Kao protivteža stoji im Smederevo sa svojim specifičnostima i lokalnim karakteristikama. Stoga su obe obale zastupljene i uključene i u zaplet i u rasplet.

GLAS: Kada govorimo o Vašem opusu, primjetno je da vješto spajate istorijske činjenice, porodične sage i duboke emotivne portrete likova, posebno žena. Koliko je izazovno oživjeti prošlost, a ostati u potpunosti relevantan za savremenog čitaoca?

ŠARAC: Izbor teme za pisanje za mene je kao izbor radio-frekvencije. Ona mora da mi se svidi, da me pokrene, preplavi kao talas, uzme za ruku i povede na put koji obećava avanturu, uzbuđenje, nove spoznaje, snažne emocije, dobar ritam... Pokazalo se da su srednji vek ("Opet sam te sanjao", "Zlatna žila", "Đurđevim stopama") i život kralja Petra Prvog Karađorđevića i njegove dece ("Gde sam to pogrešila", "Zid tajni") za mene neiscrpna inspiracija.

Knjiški sam naslikala portrete Proklete Jerine, kraljice Teodore, princeze Jelene Karađorđević... Iz mračnih hodnika vremena izvela sam ih na svetlost dana i ispričala njihove priče. Sve vreme sam se držala istorijskih podataka, a opet sam dozvolila sebi i da pustim mašti na volju i rekonstruišem vreme i događaje o kojima sam govorila. Činila sam to plastično, koloristično, dinamično, uzbudljivo, što se čitaocima dopalo. Istorijska priča ne sme da ide kao voz "ćira", već mora da grabi kao brzi vozovi današnjice. Moram da napomenem da u samom istraživanju i prikupljanju građe istinski uživam, učim, duhovno rastem i menjam se. Blagodati rada na temama iz nacionalne prošlosti su ogromne!

GLAS: Mnogi Vaši čitaoci ističu da se iz Vaših knjiga uvijek izlazi oplemenjen i sa nekom novom spoznajom. Koliko je izazovno pronaći pravu mjeru između poučne istorijske građe i čiste umjetničke fikcije koja drži pažnju do posljednje stranice?

ŠARAC: Knjiga je otisak piščeve duše. Ona nosi našu energiju kao otisak prsta. Ako i pišem o nekom problemu (nema života bez njih), trudim se da posle zatvorenih vrata otvorim bar neki prozor. Moje teme okrenute su ka prošlosti, ali su utemeljene i u našoj svakodnevici. Stoga rado primenjujem pripovedačku tehniku koja ukršta prošlo i sadašnje.

Tako nalazim balans i ravnotežu u porukama koje šaljem, likovima koje predstavljam, pričama koje pričam. Ima tu za svakog ponešto, ne dam da mi se čitalac uspava ili umori. I sama sam temperamentna pa su takve i moje priče.

GLAS: U eri brze literature i štiva koje se lako zaboravlja Vi njegujete tradiciju o kojoj se razgovara. Kako vidite poziciju pisca u savremenom digitalnom dobu i da li osjećate pritisak bržeg tempa stvaranja u kojem pisac mora biti stalno prisutan i aktuelan?

ŠARAC: Imam sreću da meni tema ne manjka. Spadam u plodne pisce koji "šaraju" s temama. Oprobala sam se u pisanju istorijskih romana, istorijskih trilera, ljubavnih, porodičnih i tinejdž romana. Za mene je izbor žanra i pisanje nove priče duhovna igra. Ne smemo da se zamorimo ni ja, ni čitaoci. Rado "mešam karte". Otuda već više od deceniju svake godine donesem po jedan novi naslov. Iz različitosti tema, žanrova i dinamike objavljivanja proističu i prisutnost i aktuelnost na "književnom nebu". Moderno doba donosi brojne izazove za stvaraoce. Spremna sam da odgovorim na njih zato što srčano, iskreno, do koske volim to što radim.

GLAS: Vaša spisateljska karijera broji već niz zapaženih naslova i vjernu čitalačku publiku koja s nestrpljenjem čeka svaku Vašu novu knjigu. Kada se osvrnete na put od prvog romana do danas, šta biste izdvojili kao najveću prekretnicu ili nauk koji ste usvojili?

ŠARAC: Pisanje je postalo veoma popularno. Stoga je potrebno da sačuvam svoj autentični "glas" u radu i opravdam ga kvalitetom, inventivnošću, originalnošću. Nema stajanja, nema uljuljkivanja, niti "uzvezdavanja". Svaki novi projekat mi je značajan kao da je prvi. Kada se osvrnem, vidim dug, naporan i nimalo lak put. Ipak, više volim da sam sedimentna stena, nego kometa. Sa svakom knjigom osvajala sam novi prostor u koji će doći novi čitaoci. Stvarao se sistem koncentričnih krugova. Sa svakom novom pričom obim kruga se povećavao, a sa njim i moj domet, značaj, uticaj, ali i volja, samopouzdanje, spremnost da nastavim dalje. Cenim svakog svog čitaoca. Stalo mi je da uživa u onome što pročita. Stalo mi je da čujem šta o pročitanom misli. Zato se odazivam na poziv svake biblioteke, kulturnog centra, sajamske manifestacije, škole... Odgovaram na svaki komentar i pitanje koje mi moji čitaoci na društvenim mrežama postave. Uživam u interakciji i razmeni utisaka.

Prekretnica u mom radu bio je prelazak u Izdavačku kuću "Laguna", jer ona je san svakog pisca u ovom regionu. Najvažniji nauk u radu mi je da se ne opuštam u pisanju ni sa jednom novom knjigom, ma koliko ih iza mene bilo!

Poruka

GLAS: Šta biste poručili posjetiocima Sajma knjige u Banjaluci, ali i Vašim vjernim čitaocima, zašto bi ove jeseni trebalo da otvore korice romana "Obe strane Drine"?

ŠARAC: Za mene je svaki sajam knjiga praznik. Posetiocima sajma želim da se dobro provedu i da se počaste nekom knjiškom poslasticom. Lapo bi bilo da im se na spisku nađe neka od mojih knjiga da bismo se upoznali, ako do sada nismo. Preporučujem "Obe strane Drine", jer će ih svojom pričom opustiti, razgaliti, nasmejati i podsetiti na njihove dogodovštine u vezi sa prelaskom nekih ličnih pragova i reka...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.