Борис Булатовић: Историја и политика не смију потиснути умјетничку природу књижевности

Гдје престаје књижевност, а почиње политика? Да ли се данас велики писци више вреднују по идеолошким тумачењима, него по умјетничкој снази својих дјела? То су питања која су посљедњих деценија све присутнија у академским расправама, а посебно када је ријеч о српској књижевности и њеним најзначајнијим ауторима.

О томе смо разговарали са књижевним историчарем и теоретичарем књижевности Борисом Булатовићем, гостујућим професором на Институту за славистику Универзитета у Вроцлаву. Он упозорава да је у дијелу савремене академске критике књижевно дјело све чешће предмет политичког, а не умјетничког читања, због чега се естетска вриједност потискује у други план. У разговору за "Глас Српске" говори о идеолошким тумачењима српске књижевности, положају Иве Андрића у савременој рецепцији и питању да ли политика данас све чешће преузима улогу књижевне критике. 

- Књижевно дјело све чешће се чита као политички документ, неријетко и као политички памфлет, а о писцу се просуђује на основу стварних или импутираних идеолошких ставова, док се поетичка сложеност и естетска вриједност његовог дјела потискују у други план. Политички и историјски контекст, наравно, представљају легитиман предмет проучавања. Међутим, проблем настаје онда када се књижевност тенденциозно сведе искључиво на идеологизовану интерпретацију таквог контекста и када се, умјесто тумачења умјетничког текста, приступа својеврсном политичком суђењу писцу. Тада се више не испитује на који начин је један свијет у књижевности обликован, већ да ли је тај свијет у складу са идеолошким очекивањима. У таквом приступу естетска релевантност дјела понекад се чак не третира као вриједност, него као средство којим се наводно ефикасније преноси политички неприхватљива порука - каже Булатовић.

ГЛАС: Аутор сте књиге "Оклеветана књижевност", настале као резултат вишегодишњег истраживања. До каквих сте закључака дошли и шта је основни акценат овог дјела?

БУЛАТОВИЋ: Књига je настала као резултат готово десетогодишњег истраживања и представља покушај да се систематично сагледа један феномен који у српској науци о књижевности до тада није био цјеловито проучен. Предмет мог изучавања није подразумијевао само начин на који су поједина дјела тумачена, већ и интерпретативне обрасце који су се формирали, њихово обликовање и посљедице које остављају на разумијевање српске књижевности и културе.
Истраживање је обухватило велики број радова иностраних слависта, историчара, политиколога, социолога и културних антрополога који су се бавили српском књижевношћу у времену након распада Југославије.  Анализа тог корпуса показала је да се код једног дијела аутора образује релативно стабилан интерпретативни образац у којем се канонска дјела српске књижевности,  Његош, Андрић, Павић, Селенић и Попа, читају првенствено као свједочанства о наводној политичкој, културној или националној матрици српског народа. Управо тај механизам, као и појединачне критичке судове, настојао сам да сагледам и критички преиспитам. Књига, међутим, није усмјерена само на одбрану појединих писаца, већ прије свега на анализу интерпретативног модела који је довео до таквих тумачења. 
Настојао сам да покажем да значајан дио ових интерпретација више говори о идеолошким претпоставкама самих тумача него о књижевним дјелима која су предмет њихове анализе.

ГЛАС: Према Вашем мишљењу, чија је књижевност, ако се тако може рећи, била највише "оклеветана"?

БУЛАТОВИЋ: Тешко је издвојити само једног писца, јер је сваки од њих био изложен различитом типу идеолошке рецепције. Уколико говоримо о обиму и међународном одјеку таквих тумачења, онда су свакако у првом плану Његош, Иво Андрић и Милорад Павић.
То, међутим, не значи да су Васко Попа, Добрица Ћосић, Симо Матавуљ или Слободан Селенић били поштеђени сличних интерпретативних поступака. Рекао бих да је Андрић ипак постао најрепрезентативнији примјер, будући да је његово дјело, захваљујући свјетској рецепцији и Нобеловој награди, имало далеко највећу међународну видљивост.
Парадоксално, писац који је деценијама важио за симбол културног дијалога и повезивања различитих и супротстављених култура и цивилизација, у једном дијелу савремене критике почео је да се представља као "мрзитељ муслимана", "један од архитеката Велике Србије", а његово дјело као "естетика за геноцид". Управо тај нагли преокрет у рецепцији био је један од повода да се овом темом озбиљније позабавим.
Истовремено, не бих желио да се изгуби из вида да је књига "Оклеветана књижевност" посвећена много ширем проблему. Њен предмет није рангирање писаца према томе ко је био више или мање "оклеветан", већ анализа механизма који је омогућио да се читав низ најзначајнијих српских аутора тумачи прије свега кроз идеолошку, а не кроз књижевну призму.

ГЛАС: Недавно сте говорили о теми "Иво Андрић – између књижевности и политике". Да ли се данас о Андрићу више говори са политичког него са књижевног аспекта?

БУЛАТОВИЋ: Зависи од тога о ком простору и каквом типу рецепције говоримо. Код аутора код којих изучавање српске књижевности представља израз аутентичног интересовања за предмет истраживања, Андрићево дјело и даље се проучава као једно од најзначајнијих остварења европске прозе 20. вијека.
Међутим, у ширем јавном простору, а дјелом и у појединим научним тумачењима насталим током посљедњих деценија, другачија читања постала су далеко видљивија него раније. Књижевна рецепција уступила је мјесто супротно усмјереном рецепцијском обрасцу, формираном у складу са владајућим идеолошким наративима Запада, у којима доминира представа о српској кривици као трајној константи у међунационалним односима на Балкану. Разлог томе није само сам Андрић, већ и чињеница да су се након распада Југославије многе расправе о историји, идентитету и националним односима прелиле и на књижевност. У таквом контексту његова дјела често више нису читана као сложена умјетничка остварења, већ као текстови од којих се очекивало да потврде одређене политичке или идеолошке тезе.

ГЛАС: Шта је, по Вашој оцјени, довело до тога да Иво Андрић постане предмет идеолошких спорова?

БУЛАТОВИЋ: Мислим да је разлога више. Први је свакако чињеница да је Иво Андрић најпревођенији и најпознатији српски писац у свијету. Због Нобелове награде и огромног међународног угледа, његово дјело имало је далеко већи утицај на формирање представе о српској књижевности него дјела већине других наших писаца. Управо зато је постало важно и онима који су жељели да кроз књижевност артикулишу одређене политичке интерпретације балканске историје.
Други разлог лежи у темама којима се Андрић бавио. Његови романи и приповијетке говоре о вишевјековном животу у Босни, о сложеним односима између различитих вјера, култура и државних система. Таква књижевност готово неизбјежно додирује историјске и политичке теме. Међутим, проблем настаје онда када се занемари чињеница да је ријеч о умјетничком, а не историографском или политиколошком тексту. Парадокс је у томе што је Андрић током већег дијела 20. вијека био читан као писац који је на изузетан начин приказао сложеност босанског историјског искуства, док је у једном дијелу савремене рецепције – из перспективе ратова деведесетих година, онако како су они презентовани у западној политичкој јавности – почео да се тумачи као идеолог, па чак и као политички саучесник догађаја који су услиједили деценијама након његове смрти.

ГЛАС: Да ли су и на који начин различита политичка тумачења промијенила слику о Иви Андрићу?

БУЛАТОВИЋ: Политичка тумачења нису промијенила само начин на који се чита Андрићево дјело, већ су у доброј мјери утицала и на јавну представу о самом писцу. Умјесто нобеловца чија је књижевност деценијама тумачена као врхунско свједочанство о сложености историје, културе и људске природе, у једном дијелу савремене рецепције почео је да се представља прије свега као политички актер чији се романи и приповијетке читају као израз одређеног националног или идеолошког програма.
При томе је дошло до суштинске промјене перспективе. Политички, историјски и идеолошки елементи, који свакако постоје у Андрићевом дјелу, престали су да буду један од слојева његовог тумачења и постали су готово једини кључ за разумијевање његове прозе. Таквим приступом неизбјежно се потискују њена естетска, поетичка и универзална значења. Посебан проблем је у томе што оваква тумачења више нису ограничена на појединачне полемичке текстове, већ су временом постала дио ширег академског и јавног дискурса. 
Такав приступ није присутан само у дијелу бошњачке научне и културне јавности – код Мухсина Ризвића, Есада Дураковића, Муниба Маглајлића, Расима Муминовића, Ведада Спахића, Рашида Дурића или Русмира Махмутћехајића – већ је своју највидљивију међународну артикулацију добио објављивањем књиге "Изневјерени мост" америчког професора Мајкла Селса са Универзитета у Чикагу, која је значајно допринијела интернационализацији оваквог рецепцијског обрасца.

ГЛАС: Колико су ратови деведесетих година потиснули књижевне вриједности у други план?

БУЛАТОВИЋ: Несумњиво је да су ратови деведесетих година снажно утицали на начин на који је интерпретирана не само српска књижевност, већ су истовремено довели и до превредновања чинилаца српске политичке и културне егзистенције.
Тако се намеће сазнање да је идеолошко пацификовање и вулгаризовање српске књижевности, као и њено свођење на маргиналну појаву, попримило забрињавајуће размјере, те да су културне предрасуде и политички интереси оживјели у преобликованом виду и у академском дискурсу.
Таквим приступом не губи само српска књижевност. Губи и сама наука о књижевности, јер се одриче властитих методолошких полазишта и прихвата да вриједносни судови зависе прије свега од политичког контекста – вриједносно обликованог у западној политичкој, академској и медијској јавности, у форми негативног стереотипа – а не од природе књижевног дјела.
Зато мислим да је данас важније него икада инсистирати на методолошкој досљедности. То не значи да књижевност треба изоловати од историје или политике, већ да ниједан од тих контекста не смије потиснути њену умјетничку природу. Књижевност није настала да би потврђивала политичке пресуде, него да би постављала сложена питања о човјеку, историји и свијету. Оног тренутка када од ње почнемо да тражимо искључиво политичке одговоре, престајемо да је читамо као књижевност.

Биографија

Борис Булатовић (1981) књижевни је историчар и теоретичар књижевности из Новог Сада. Доктор је књижевних наука, а тренутно је гостујући професор на Институту за славистику Универзитета у Вроцлаву у Пољској. У свом научном раду бави се српском књижевношћу, њеном рецепцијом у иностранству, као и односом књижевности, политике и идеологије. Аутор је награђиване монографије "Оклеветана књижевност", која анализира идеолошка тумачења дјела најзначајнијих српских писаца, међу којима су Иво Андрић, Петар II Петровић Његош, Милорад Павић, Васко Попа и други. За ову књигу добио је престижну награду "Печат времена" за науку и друштвену теорију. Учествовао је на бројним међународним научним скуповима и објавио већи број научних радова из области српске књижевности и културе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.