Берислав Благојевић, књижевник, за “Глас Српске”: Лицемјерје је најопаснија болест модерног времена

Рекао је ово за “Глас Српске” писац Берислав Благојевић објашњавајући парадокс у наслову своје посљедње књиге, збирке кратких прича “Носталгија за непостојећим”, која је недавно изашла у издању “Имприматура” и која је прије неколико дана промовисана на фестивалу књижевности “Императив”.

- Рекао бих да је лицемјерје ипак најопаснија болест овог вијека, мада је носталгија при самом врху. Да ли (само) због година или због увида у неохрабрујуће правце у којима се креће човјечанство, све више сам склон мишљењу да је некад било боље. Не мислим, дакле, само на овај простор, већ уопште узевши, чини ми се да су генерације које су одрастале под пријетњама нуклеарног рата, у једном подијељеном свијету гледале ка будућности са много више оптимизма. Дабоме, те генерације су и прокоцкале многе шансе, али нећу сад о томе. Поента је да се данас на то вријеме гледа с носталгијом. Они старији очекивано, али и припадници млађих генерација који имају критичку свијест, познају понешто из недавне прошлости и виде куда иде свијет. Носталгија може да обузме сваког ко схвата да све што је ново није нужно и добро, односно, да све што је било некад није нужно било лоше - каже Благојевић.  

ГЛАС: Занимљиво је да већина прича у новој књизи слиједи нит минимализације прозе, све упечатљивије како Ваша каријера одмиче, примичући се огољеној, скоро на ниво просте реченице, књижевној форми. Нисте склони барокној књижевност или је дјечак заљубљен у три акорда на крају побиједио?

БЛАГОЈЕВИЋ: Настојим да будем чолановићевски пажљив према свакој ријечи и реченици. Има у збирци и дугих, разбарушених реченица, али је приповиједање минимализовано. Нисам се ограничавао тематски, па ни стилски, једино што је свака прича морала да стане на једну страницу. Овакве кратке форме говоре и оним ненаписаним, тишином, паузама након интерпункције. Често сам се више базирао на атмосферу и наговјештај него на саму радњу. То што приче у збирци више нагињу ка “Схоулд И Стаџ ор Схолулд И Го”, не значи да сам престао да волим “Стаирњаџ То Хеавен”. Љепота књижевности и музике је у мајсторству, у суштини. Форме се  мијењају.

ГЛАС: Када се дотичемо форме, пауза од романа “Бумеранг” постаје све дужа, иако је попуњена романом за дјецу, збирком поезије, двјема збиркама приповједака, она почиње наликовати на неко “бјежање” од романа?

БЛАГОЈЕВИЋ: Не бих рекао да бјежим од романа, прије ће бити да он бјежи од мене. Већ неколико година вртим неколико идеја у глави, постоје и неке скице, исписане странице, али просто нисам био задовољан и осјећао сам како није вријеме да се беру неки недозрели плодови. Чекам, не журим. Писање прича ми прија и свака збирка је другачија, попут новог путовања. Планирам да се посветим једном поодмаклом роману у настајању, али... Може бити да се госпођица инспирација управо грохотом смије мојим плановима.

ГЛАС: Писац сте у петој деценији живота, што у умјетности свакако није велика препрека, али у егзистенцијалном смислу доноси одређена питања о човјеком животу и његовој сврси чега се дотичете у неколико прича у овој збирци, попут сјајних “Лугарово вријеме” или “Излаз”?

БЛАГОЈЕВИЋ: То су вјечита питања којима се можда не бих толико бавио ни сад (упркос петој деценији) да приче нису настајале у вријеме пандемије кад смо свакодневно били окружени смрћу и неизвјесношћу. Преиспитивање властитих постигнућа, начина на који “трошим” живот и суочавање са пролазношћу свакако да је утицало на настанак неких прича. Међутим, има у књизи и много тога “позајмљеног” из прошлости, из књига и часописа, што указује на то да су питања сврхе постојања или хуманости увијек актуелна. 

ГЛАС: Живимо у времену и друштву у којем никад није било више књига, а нажалост све мање читалаца, што је, математика је егзактна по том питању, једначина која може дати само негативан резултат или можда статистичке бројке гријеше?

БЛАГОЈЕВИЋ: Слабо се сналазим са бројевима и са статистиком, па би то можда могло да објасни мој оптимизам, али без обзира на све, не мислим да ће књиге нестати и да више неће бити читалаца. Показало се да је књига, још од глинених плочица и папируса, истовремено и крхак и жилав изум. Вјерујем да су дјеца и млади кључ – уколико у том узрасту заволе књигу, неће мањкати читалаца. А на то шта се чита не може се утицати. Без цензуре, дабоме.

ГЛАС: Можемо ли се жалити на књижевност и умјетност, када број писаца расте, број дешавања и књижевних догађаја исто, скоро сваки град има своју награду, али ипак чини се да нешто у томе свему недостаје или се просто друштвена перцепција вриједности књиге промијенила у негативном смислу?

БЛАГОЈЕВИЋ: Велики број догађаја не шкоди умјетности, напротив. Награде, са друге стране, што су бројније то више девалвирају. Стиче се утисак да књижевност и умјетност никад нису били приступачнији, а као да егзистирају у неком паралелном универзуму далеко од “обичних” људи. Међутим, с времена на вријеме књижевни или позоришни фестивали покажу да постоји заинтересованост јавности. Али, перцепција вриједности књиге јесте промијењена. Она се све мање доживљава као нешто субверзивно, друштвено ангажовано, важно. Разлоге треба тражити у загушеном медијском простору и хиперпродукцији лоше литературе, али и у пребрзом начину живота, проблемима свакодневице те нашем материјалном и духовном сиромаштву. Упркос свему, вјерујем, књига ће опстати.

Радост

ГЛАС: Са друге стране, посљедњих дана дио сте занимљивог пројекта гдје путујете до најмлађих читалаца широм РС, упознајеш их са “Гагарином” и књижевношћу уопште, шта добијате као повратну реакцију од оних за које “стварни” живот тек почиње?

БЛАГОЈЕВИЋ: Сваки сусрет с њима је потпуна радост. Дјеца одлично реагују на књигу, али и уопште, причљива су, љубопитљива. Њихова непосредност и неисквареност увијек ме изнова подсјећа какви би људи требало да буду. Али, усуд нам је да морамо да одрастемо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.