Берислав Благојевић, књижевник, за “Глас Српске”: Књиге су мали чувари времена у големом мозаику свијета

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” бањалучки књижевник Берислав Благојевић, говорећи о својој новој књизи, збирци прича “Монумент”, која је објављена у издавачкој кући “Имприматур”.

- Током писања трагао сам за неким одговорима, или барем за траговима који би могли да упуте на даље промишљање, а у том процесу играо сам се и формом. Зато збирка садржи и приче од једне реченице и приче написане готово искључиво у дијалогу, али и оне које су херметичне, згуснуте и “тешке”. “Монумент” доноси и приче о љубави, о нади и вјери, али и о историји, социјалним проблемима, питањима емиграције, општег лицемјерства у које смо запали као цивилизација, проблемима и дилемама с којима се сусреће обичан човјек у данашњем свијету. 

ГЛАС: Приче у збирци, између осталог, говоре о различитим тајнама, тишинама, радостима, великим и малим дијеловима историје (личне, али и опште). Како своје записе видите у контексту свједочанства за будуће дане?

БЛАГОЈЕВИЋ: Не размишљам много о томе. Да ли ће и на који начин неко дјело бити читано и тумачено, нико не може да зна. Мој задатак је да пишем најбоље што умијем, да креирам микрокосмосе и да оставим једно од безброј различитих виђења свијета. Међутим, приче су - ма колико биографских уплива садржавале - ипак само фикција. Оне нису дневнички записи који имају другачију вриједност као свједочанство за неко будуће вријеме. Како било, свака књига на неки начин представља свједочанство о једном времену, о људима, о аутору, о надама и страховима, о побједама и поразима (што личним, што оним другим), о умјетничким или другим достигнућима. Зато их је неопходно чувати. У том смислу, видим “Монумент” као тек један каменчић големог мозаика. 

ГЛАС: Да ли је онда стварно истина да ни за чим не вриједи жалити осим за књигама и библиотекама?

БЛАГОЈЕВИЋ: Апсолутно, премда је ова мисао из приче “Викенд са грофом Марсиљијем” извучена из контекста. Наравно да ћемо жалити и за људима и за кућним љубимцима, па и за стварима. Оно што сам желио да апострофирам односи се на важност књига и библиотека. Књиге су и даље значајна свједочанства о духу времена, а библиотеке и данас представљају највеће сабиралиште знања. Уништавањем књига и библиотека, било с намјером или без ње, трпе и човјек као јединка и човјечанство у цјелини. Ријеч је о страшном злочину, јер страда знање. То знање је садржано у милионима књига, што оних високоумјетничког домета, што књига из области стручне литературе. У том кључу треба читати то да “ни за чим не вриједи жалити осим за књигама и библиотекама”. Губитак уникатних књига, раритета или читавих библиотека представља цивилизацијски корак унатраг. Неки рукописи и књиге за које знамо да су постојали заувијек су нестали. Ми зато и данас треба да жалимо за њима, јер нека од тих страница можда крије “савршен” стих или важну математичку формулу, или мисао која читаоцу може да донесе олакшање и спокој, или нотни запис који ће универзалним језиком музике разгалити срца милиона људи. Књиге и библиотеке су зато мотиви у неким причама из “Монумента”.      

ГЛАС: Када посматрамо књижевност, али и сву умјетност у садашњости, од свега што је историја сачувала, имају ли сачувана дјела, књиге, слике и скулптуре штит од пролазности? Како уопште већини представити значај нечега што је настало прије неколико стотина година и значај чувања сопствене културе и умјетности?

БЛАГОЈЕВИЋ: Када се за неко умјетничко дјело (с правом) каже да је од непролазне вриједности, онда је небитно када је настало. Бројне скулптуре, слике, па и књижевна дјела, стари више стотина година, и даље задивљују људе. Међутим, треба признати да таква дјела процентуално чине мали удио умјетничког стваралаштва. Што, опет, не значи нужно да су друга дјела безвриједна, већ су напросто остала зачаурена у једној епохи, у временској ниши изван које не могу да комуницирају са савременим читаоцем/посматрачем. Осавремењавање је неопходан процес како би се чак и познатим и универзалним умјетницима и њиховим дјелима омогућио “нови живот”, како би комуницирали са публиком. Шекспир се игра на хиљаде начина, али на савременом енглеском језику, јер га такорећи нико не би разумио. Народна и универзитетска библиотека Републике Српске је приповијетке Петра Кочића прилагодила за најмлађе и за љубитеље стрипа кроз “Стриповијетке”, а могуће је у Соби сјећања одгледати “Кроз мећаву” уз помоћ наочара за виртуелну реалност. То су само неке од могућих опција прилагођавања и спаса од пролазности. Дакако, недовољно квалитетно дјело никаква технологија неће “вратити у живот”. Рад на очувању и ширењу свијести о значајним културним добрима неопходно је спроводити на неколико нивоа: кроз образовни систем, путем културних институција и у оквиру академске заједнице. Када постоји свијест о томе, за представљање тих културних и умјетничких вриједности и њихову већу доступност треба користити предности савременог доба: дигитализацију, онлајн платформе, виртуелне изложбе и поставке и слично. Свакако, не треба ниподаштавати савремено стваралаштво и домете које су остварили наши савременици на пољима књижевности, ликовне и визуелне умјетности, музике и др. 

ГЛАС: Како би то требало да чинимо сада, а не у будућности када творци те умјетности више не буду ту? Садашњост показује да умјетност и култура у Републици Српској често живе и постоје захваљујући ентузијазму и љубави појединаца (и прије пандемије, а и сада, када је смањен број културних садржаја). Какве промјене на том пољу би требало да се десе?

БЛАГОЈЕВИЋ: Ова питања спадају у ред оних која се тичу разних нивоа одлучивања и тешко је на њих једноставно одговорити. Суштина је да се најприје умјетност и њени ствараоци требају препознати као важан сегмент друштва. Потом, умјетнике и квалитетну умјетност треба плански подржавати и подстицати. Учињени су одређени кораци, на примјер, правни оквир за дефинисање категорија слободног умјетника и стручњака у култури, те израда регистра. Потребно је подржавати еснафска удружења из области умјетности и културе, домаће издавачке куће и све друге који дјелују у тзв. културној индустрији, а чији се рад показао квалитетним и професионалним. Само такав, дугорочни и системски ријешен однос, може да донесе не само сталност у квалитетној продукцији, већ и адекватно вредновање стваралаца. У супротном, културни живот ће бити сведен на спорадичне бљескове сјајних појединаца, те на аматеризам и КУД-ове. Дабоме, немам ништа против КУД-ова и не желим говорити са елитистичких позиција културе, већ само истичем да је за врхунске резултате у умјетности, дакле оне који остају као дуготрајне вриједности, неопходно створити погодан амбијент и услове.

Контакт и смисао

ГЛАС: Да ли је стварање умјетности и њено дијељење са свијетом увијек помало борба с вјетрењачама?

БЛАГОЈЕВИЋ: Свакако да јесте. Данас је, говорим као писац, можда још теже доћи до читаоца него што је раније био случај. Упркос блоговима, друштвеним мрежама и другим погодностима, изузетно много аутора је присутно, доста се штампа, а читалаца је и у демографском и у сваком другом смислу све мање. Пандемија је још више одвојила писца од читаоца, па су се ствари додатно закомпликовале. Недостаје нам и контакт, односно књижевне промоције, али недостаје нам и вријеме потребно за уживање у литератури. Покаткад зато имам осјећај да је писац некад био кап воде у језеру, а да је данас кап воде у океану. Али, ако писање прихватам као позив, као нешто што је неодвојиви дио мене, онда је и овако незахвалан однос капље и океана прихватљив. Без стварања, као и без читања, све би имало мање смисла, ако би смисла уопште и било. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.