Ања Мијовић за "Глас": Правда долази ако се за њу боримо

Да, да, имам невероватно бујну машту (смијех). Пролетос сам проћакулала с Арнеом Далом, шведским писцем трилера и тада му рекох: "Јадни ви, викинзи, морате да измишљате злочине, а ја само отворим црну хронику у дневној штампи и идеја читава камара!"

Рекла је ово "Глас Српске" Ања Мијовић, писац и сценариста, објашњавајући како је дошло  до тога да њен нови роман "Отпадници: Случај четврти", доноси причу  у којој се инспектори Андреј и Урош и остатак екипе, суочавају са потпуно невјероватним случајем у којем откривају џиновску плантажу сканка, али умјесто признања и ордена од државе добију малтретирање и прогон? Како истиче ауторка, чији романи из серијала "Отпадници" полако, али сигурно постају регионални бестселери, јасно је да друштвени-политички-културолошки фактори у којима криминалистички трилер настаје обликује англосаксонски, скандинавски или било који други трилер, али да понекад осјећа фрустрацију као умјетник када вам стварност украде најлуђе идеје нудећи рецимо заплет у којем подизање оптужнице од стране тужилаштва систем дефинише као масовни државни удар?

- Моја машта се базира на логици, у животу ми не би пало на памет сво ово лудило које нам се управо дешава! Али како рече Урош: "Ми живимо Монти Пајтон!"

ГЛАС: Шалу на страну, ако шали више има уопште мјеста, али новим романом још сте дубље ушли у комбиновање жалосне српске реалности и трилерске фикције, а како роман одмиче дјелује да фикција почиње губити двобој са политичко-таблоидним лудилом у којем Србија данас живи?

МИЈОВИЋ: Шале увек мора бити. Бар код мене ја тако, лакше се живи. Да, овога пута сам помно пратила све шта нам се дешава и прецизно уткала у роман. С трећим наставком сам схватила да фин свет појма нема шта раде таблоиди који су сви до једног слуге режима, јер има читав један део у 3. роману где злостављају Уроша, а читаоци су били неповерљиви. А то се дешавало покојном инспектору Дејану Јовићу, развлачили су га по таблоидима као суманути. Касније и инспекторима "четвртог одељења". На промоцијама смо се више убеђивали је л’ то моја машта или се стварно дешава. Што ме опет не чуди, пристојан свет не занима жута штампа, а ја, како већ рекох, помно пратим буквално све згоде и незгоде док покушавам да дочарам како је тим људима који су мета, јер часно раде свој посао.

ГЛАС: Вјерујете ли да ће напокон у стварном животу доћи до стварне правде у којем ће сви ти криминалци у скупим одјелима и луксузним аутима, дочекати прилику да се једном намажу вазелином?

МИЈОВИЋ: И у реалности се борим против аветиња, поклањам своје слободно време за опште добро. Данас се тај статус зове "активиста". Рече мој уредник Никола Петаковић да је тачно знао да ћу писати као сингерица уз општи народни бунт, мада је костур четвртог романа написан много пре 1. новембра – испала сам видовита. Углавном, Никола је казао да други писци сада не би могли да стварају, јер ова времена могу само да се живе, а за мене зна да ја то и иначе живим, нисам се дала скувати као она жаба ни пре. Доћи ће до правде ако се за правду боримо, сви као један, сви као "Отпадници". Па и ако не успемо, нема предаје, наставићу ја по мом, исцепана, рањава, четвороношке, пузећи, јер изеш ти живот без борбе!

ГЛАС: Оно што је нови роман понудио у том тематском-идејном смислу прати и помак у стилској форми, наиме роман је још огољенији, директнији и бруталнији, колико је сам садржај наметнуо форму или је то просто логични еволуцијски развој Вашег писања у којем полако, али сигурно скидате вишак дијелова?

МИЈОВИЋ: Учим у ходу и слушам добронамерне критике. Не све, наравно, али саслушам, размислим, нешто и уважим. А и опустила сам се. Сад већ имам завидно бројну публику која ме одлично капира и "пустила сам руку". Приде, проучила сам речник затворског жаргона да и ту будем "тачна". А и ако писац не напредује са сваким следећим штивом, нешто не ради како треба, зар не?

ГЛАС: Новина у овом роману је та да сте испод свог тог насиља, криминала, девијација система, злочина овај пут додатно нагласили мелодрамске моменте главних јунака што је једна врста контратеже свој тој бруталности свијета у којем се Андреј и Урош крећу или сте просто романтик у души?

МИЈОВИЋ: У њиховим животима је просто превише мрака, не би могли да се тако неумољиво боре да им не поклоним и мало светла. Мало више, јер кад си заљубљен чини ти се да можеш да рушиш планине. За Уроша и Катарину се знало да су слаби једно на друго, а за Андреја и Веру сам суптилно углавила између редова и само они најпажљивији су приметили да се ту нешто кува! Једно време нико није регистровао, помислих да сам превише сакрила, али онда полако, стидљиво публика је почела да запиткује хоће ли ту бити нешто? Хвала друштвеним мрежама па сваки дан разговарам са својим читаоцима!

ГЛАС: Роман "Отпадници 4" живи свој живот већ два мјесеца, реакције публике су одличне, реакција скромне критичке струке такође, што није баш честа ствар када је трилер у питању, али то је већ четврти случај са истим јунацима, што јасно олакшава Вама списатељски посао и читаоцима улажење у материју. Са друге стране, да ли Вас плаши улазак у рутинерство и да ли постоји нека идеја да пишете трилер са неким другим јунацима или се просто речено "тим који добија" не мијења?

МИЈОВИЋ: Читаоцима је лакше, али писцима тј. мени није, јер са сваким наставком морам додати нови слој на протагонисте те ми то представља главоломку. Али пријатна је то "патња", не жалим се. Не плашим се да ћу ући у рутину и надам се да ћу схватити кад је доста! Стрепела сам једино да ли ће четврти роман моћи да се чита без претходног упознавања са ликовима, јер не ваља да давим ове што читају од почетка. Међутим, добила сам и ту потврду, Угљеши је 4. део био први који је прочитао и све конце је похватао. Већ ми се јавила једна идеја за роман са другим јунацима, чак сам и села и пописала помало. Сећам се, било је то пре него што сам почела рад на "четворки". Планирала сам да се "Отпадници" заврше кад овај режим оде. Ту ми је идеју дала једна читатељка на промоцији у Ваљеву. Лепо ме је питала: "Хоће ли наши драги јунаци скрљати ове злотворе?" Ономад сам се насмејала, али одмах потом сам почела да размишљам у том смеру. Видите колико ми значи контакт с публиком!

ГЛАС: Оно што се протеклих мјесеци дешавало иза Вашег књижевног рада јесте једнако важан логистички моменат за домаћу жанровску књижевност, тј. оснивање Удружења "УПИТ" и првог Трилер феста. Како је уопште дошло до ове идеје и шта су били мотиви за овај корак, посебно у свјетлу скепсе према домаћих цеховским удружењима, која се често претворе у унисоно тапшање по рамену у стилу "ја теби војводо, ти мени"?

МИЈОВИЋ: На идеју су дошли Ђорђе Бајић и Марко Поповић, а онда позвали Мирјану Ђурђевић, Ота Олтвањија и мене. Касније смо схватили да би ваљало да постанемо регионални, да се цела бивша Југа удружи па смо у Управни одбор укључили босанску сценаристкињу Елму Татарагић и хрватског писца Јурицу Павичића. Идеја је да заједно радимо на популаризацији жанра код нас, јер знамо да домаћа публика обожава трилер, али се не усуђује да брсти домаће ауторе. Зашто је то тако, мистерија је, мада имамо неке теорије. Награда за најбољи трилер би требало публици да открије на шта да обрати пажњу, а и иначе смо некако скрајнути, јер се трилери сматрају "лаком књижевношћу", не добијају медијску подршку и интересовање критике које заслужују. Замишљам ситуацију да је неко рекао нпр. Џејмсу Елроју да пише лака штива те да ли би дочекао следеће јутро. Чујем да је колега Елрој баш експлозиван (смех). За сва та удружења важи правило саплитања и сплетки, а ми хоћемо да покажемо да не мора тако, па се међусобно уважавамо, што у ствари и није неко чудо, јер је нама трилерашима до правде стало више него другим писцима.

ГЛАС: Поменути "Трилер фест" је показао да ништа не може замијенити директну комуникацију писца и публике, а чињеница да је један Ју Несбе додјељивао награду (иако је то само прије пар година дјеловало као научна фантастика), показатељ је да  регионални кримић постаје све важнији играч унутар домаће књижевности. Какво је стање по том питању,  гледано из перспективе неког ко је у жанру (и као аутор и као један од оснивача удружења) и да ли вјерујете да балкански ноар може једног дана превазићи границе као рецимо скандинавски ноар.

МИЈОВИЋ: Како од наше државе нисмо добили цвоњка, као фонд смо имали само чланарине наших чланова, а и баш смо нашли да организујемо тако један озбиљан фестивал усред студентске побуне (али ко је могао знати да ће се бунт десити), право је чудо да смо успели да изведемо скоро све што смо замислили. Публика ми се јављала данима и захваљивала на дивном догађају – ми и нисмо били свесни да смо успели због све драме, а уз помоћ штапа и канапа, раме уз раме и уз неизмерну љубав према жанру – велики корак је направљен. Како Удружење сад већ има око 40 аутора мислим да и те како можемо да прогласимо да је Балкан ноар рођен, а за освајање света нам ипак треба помоћ државе! Ето, Шведска и Норвешка финансирају гостовања својих писаца, као и превођење њихових дела.

ГЛАС: Овај роман живи свој живот, али од стајања у мјесту нема будућности, какви су даљи ауторски планови, посебно у времену које, нажалост, никад није било незахвалније за планирање?

МИЈОВИЋ: Антене су ми укључене и већ увелико размишљам о петом наставку. Када је настајао први део није ми уопште у плану било архивирање суморне стварности, али онда кроз реаговање публике схватих да морам све да попишем, просто да нам се ово више никад не би десило поново. Јер народ је показао да не уме да учи на грешкама, нажалост. Идеја је да кад једном будемо држава наша поколења не буду у стању да разумеју у каквој смо жабокречини живели. Већ се мислим да уз следећи наставак приложим и један есеј с линковима до ЦИНС-а, КРИК-а и БИРН-а, да у будућности публика зна да то све ипак није моја бујна машта.

План је, такође, да снимимо серију, сценарио за 1. и 2. сезону је већ написан одавно, ено га лежи у фиоци РТС-а, али је свима јасно зашто се не снима - и редитељ Срђан Драгојевић и ја смо, како бих рекла, забрањени јер лајемо здушно против режима. Мене чак у неким библиотекама не смеју да држе на полици, него се људи домунђавају, "испод руке" додају "Отпаднике" једни другима. Кад се изборимо за слободу доћи ће и до испуњења те, моје жеље. А онда могу да умрем (смијех)!

Појачања

ГЛАС: Осим додатног реализма на тематском плану првобитни тим "Отпадника" појачан је читавом галеријом нових карактера који су поново, неки начин, посљедица реакција стварних особа?

МИЈОВИЋ: Прочитала сам негде да се Харлану Кобену јављају читаоци са жељом да освану у новом роману, а да им он тражи новац да им то оствари. Ја нисам тражила шушке (смех), али сам осетила потребу да узвратим разном, неком, дивном свету што су такви сјајни, па су Комија, Мина, Лидија, Владимир, Вучко, Рајица, Роберт и Ведрана "преписани", а посебну захвалност, тачније, погон за инспирацију су ми дали Ваљевка Катарина, Угљеша, инспектори Миленковић и Митић, јер су доказали да витезови не постоје само у књигама!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.