Anja Mijović za "Glas": Pravda dolazi ako se za nju borimo

Da, da, imam neverovatno bujnu maštu (smijeh). Proletos sam proćakulala s Arneom Dalom, švedskim piscem trilera i tada mu rekoh: "Jadni vi, vikinzi, morate da izmišljate zločine, a ja samo otvorim crnu hroniku u dnevnoj štampi i ideja čitava kamara!"

Rekla je ovo "Glas Srpske" Anja Mijović, pisac i scenarista, objašnjavajući kako je došlo  do toga da njen novi roman "Otpadnici: Slučaj četvrti", donosi priču  u kojoj se inspektori Andrej i Uroš i ostatak ekipe, suočavaju sa potpuno nevjerovatnim slučajem u kojem otkrivaju džinovsku plantažu skanka, ali umjesto priznanja i ordena od države dobiju maltretiranje i progon? Kako ističe autorka, čiji romani iz serijala "Otpadnici" polako, ali sigurno postaju regionalni bestseleri, jasno je da društveni-politički-kulturološki faktori u kojima kriminalistički triler nastaje oblikuje anglosaksonski, skandinavski ili bilo koji drugi triler, ali da ponekad osjeća frustraciju kao umjetnik kada vam stvarnost ukrade najluđe ideje nudeći recimo zaplet u kojem podizanje optužnice od strane tužilaštva sistem definiše kao masovni državni udar?

- Moja mašta se bazira na logici, u životu mi ne bi palo na pamet svo ovo ludilo koje nam se upravo dešava! Ali kako reče Uroš: "Mi živimo Monti Pajton!"

GLAS: Šalu na stranu, ako šali više ima uopšte mjesta, ali novim romanom još ste dublje ušli u kombinovanje žalosne srpske realnosti i trilerske fikcije, a kako roman odmiče djeluje da fikcija počinje gubiti dvoboj sa političko-tabloidnim ludilom u kojem Srbija danas živi?

MIJOVIĆ: Šale uvek mora biti. Bar kod mene ja tako, lakše se živi. Da, ovoga puta sam pomno pratila sve šta nam se dešava i precizno utkala u roman. S trećim nastavkom sam shvatila da fin svet pojma nema šta rade tabloidi koji su svi do jednog sluge režima, jer ima čitav jedan deo u 3. romanu gde zlostavljaju Uroša, a čitaoci su bili nepoverljivi. A to se dešavalo pokojnom inspektoru Dejanu Joviću, razvlačili su ga po tabloidima kao sumanuti. Kasnije i inspektorima "četvrtog odeljenja". Na promocijama smo se više ubeđivali je l’ to moja mašta ili se stvarno dešava. Što me opet ne čudi, pristojan svet ne zanima žuta štampa, a ja, kako već rekoh, pomno pratim bukvalno sve zgode i nezgode dok pokušavam da dočaram kako je tim ljudima koji su meta, jer časno rade svoj posao.

GLAS: Vjerujete li da će napokon u stvarnom životu doći do stvarne pravde u kojem će svi ti kriminalci u skupim odjelima i luksuznim autima, dočekati priliku da se jednom namažu vazelinom?

MIJOVIĆ: I u realnosti se borim protiv avetinja, poklanjam svoje slobodno vreme za opšte dobro. Danas se taj status zove "aktivista". Reče moj urednik Nikola Petaković da je tačno znao da ću pisati kao singerica uz opšti narodni bunt, mada je kostur četvrtog romana napisan mnogo pre 1. novembra – ispala sam vidovita. Uglavnom, Nikola je kazao da drugi pisci sada ne bi mogli da stvaraju, jer ova vremena mogu samo da se žive, a za mene zna da ja to i inače živim, nisam se dala skuvati kao ona žaba ni pre. Doći će do pravde ako se za pravdu borimo, svi kao jedan, svi kao "Otpadnici". Pa i ako ne uspemo, nema predaje, nastaviću ja po mom, iscepana, ranjava, četvoronoške, puzeći, jer izeš ti život bez borbe!

GLAS: Ono što je novi roman ponudio u tom tematskom-idejnom smislu prati i pomak u stilskoj formi, naime roman je još ogoljeniji, direktniji i brutalniji, koliko je sam sadržaj nametnuo formu ili je to prosto logični evolucijski razvoj Vašeg pisanja u kojem polako, ali sigurno skidate višak dijelova?

MIJOVIĆ: Učim u hodu i slušam dobronamerne kritike. Ne sve, naravno, ali saslušam, razmislim, nešto i uvažim. A i opustila sam se. Sad već imam zavidno brojnu publiku koja me odlično kapira i "pustila sam ruku". Pride, proučila sam rečnik zatvorskog žargona da i tu budem "tačna". A i ako pisac ne napreduje sa svakim sledećim štivom, nešto ne radi kako treba, zar ne?

GLAS: Novina u ovom romanu je ta da ste ispod svog tog nasilja, kriminala, devijacija sistema, zločina ovaj put dodatno naglasili melodramske momente glavnih junaka što je jedna vrsta kontrateže svoj toj brutalnosti svijeta u kojem se Andrej i Uroš kreću ili ste prosto romantik u duši?

MIJOVIĆ: U njihovim životima je prosto previše mraka, ne bi mogli da se tako neumoljivo bore da im ne poklonim i malo svetla. Malo više, jer kad si zaljubljen čini ti se da možeš da rušiš planine. Za Uroša i Katarinu se znalo da su slabi jedno na drugo, a za Andreja i Veru sam suptilno uglavila između redova i samo oni najpažljiviji su primetili da se tu nešto kuva! Jedno vreme niko nije registrovao, pomislih da sam previše sakrila, ali onda polako, stidljivo publika je počela da zapitkuje hoće li tu biti nešto? Hvala društvenim mrežama pa svaki dan razgovaram sa svojim čitaocima!

GLAS: Roman "Otpadnici 4" živi svoj život već dva mjeseca, reakcije publike su odlične, reakcija skromne kritičke struke takođe, što nije baš česta stvar kada je triler u pitanju, ali to je već četvrti slučaj sa istim junacima, što jasno olakšava Vama spisateljski posao i čitaocima ulaženje u materiju. Sa druge strane, da li Vas plaši ulazak u rutinerstvo i da li postoji neka ideja da pišete triler sa nekim drugim junacima ili se prosto rečeno "tim koji dobija" ne mijenja?

MIJOVIĆ: Čitaocima je lakše, ali piscima tj. meni nije, jer sa svakim nastavkom moram dodati novi sloj na protagoniste te mi to predstavlja glavolomku. Ali prijatna je to "patnja", ne žalim se. Ne plašim se da ću ući u rutinu i nadam se da ću shvatiti kad je dosta! Strepela sam jedino da li će četvrti roman moći da se čita bez prethodnog upoznavanja sa likovima, jer ne valja da davim ove što čitaju od početka. Međutim, dobila sam i tu potvrdu, Uglješi je 4. deo bio prvi koji je pročitao i sve konce je pohvatao. Već mi se javila jedna ideja za roman sa drugim junacima, čak sam i sela i popisala pomalo. Sećam se, bilo je to pre nego što sam počela rad na "četvorki". Planirala sam da se "Otpadnici" završe kad ovaj režim ode. Tu mi je ideju dala jedna čitateljka na promociji u Valjevu. Lepo me je pitala: "Hoće li naši dragi junaci skrljati ove zlotvore?" Onomad sam se nasmejala, ali odmah potom sam počela da razmišljam u tom smeru. Vidite koliko mi znači kontakt s publikom!

GLAS: Ono što se proteklih mjeseci dešavalo iza Vašeg književnog rada jeste jednako važan logistički momenat za domaću žanrovsku književnost, tj. osnivanje Udruženja "UPIT" i prvog Triler festa. Kako je uopšte došlo do ove ideje i šta su bili motivi za ovaj korak, posebno u svjetlu skepse prema domaćih cehovskim udruženjima, koja se često pretvore u unisono tapšanje po ramenu u stilu "ja tebi vojvodo, ti meni"?

MIJOVIĆ: Na ideju su došli Đorđe Bajić i Marko Popović, a onda pozvali Mirjanu Đurđević, Ota Oltvanjija i mene. Kasnije smo shvatili da bi valjalo da postanemo regionalni, da se cela bivša Juga udruži pa smo u Upravni odbor uključili bosansku scenaristkinju Elmu Tataragić i hrvatskog pisca Juricu Pavičića. Ideja je da zajedno radimo na popularizaciji žanra kod nas, jer znamo da domaća publika obožava triler, ali se ne usuđuje da brsti domaće autore. Zašto je to tako, misterija je, mada imamo neke teorije. Nagrada za najbolji triler bi trebalo publici da otkrije na šta da obrati pažnju, a i inače smo nekako skrajnuti, jer se trileri smatraju "lakom književnošću", ne dobijaju medijsku podršku i interesovanje kritike koje zaslužuju. Zamišljam situaciju da je neko rekao npr. Džejmsu Elroju da piše laka štiva te da li bi dočekao sledeće jutro. Čujem da je kolega Elroj baš eksplozivan (smeh). Za sva ta udruženja važi pravilo saplitanja i spletki, a mi hoćemo da pokažemo da ne mora tako, pa se međusobno uvažavamo, što u stvari i nije neko čudo, jer je nama trilerašima do pravde stalo više nego drugim piscima.

GLAS: Pomenuti "Triler fest" je pokazao da ništa ne može zamijeniti direktnu komunikaciju pisca i publike, a činjenica da je jedan Ju Nesbe dodjeljivao nagradu (iako je to samo prije par godina djelovalo kao naučna fantastika), pokazatelj je da  regionalni krimić postaje sve važniji igrač unutar domaće književnosti. Kakvo je stanje po tom pitanju,  gledano iz perspektive nekog ko je u žanru (i kao autor i kao jedan od osnivača udruženja) i da li vjerujete da balkanski noar može jednog dana prevazići granice kao recimo skandinavski noar.

MIJOVIĆ: Kako od naše države nismo dobili cvonjka, kao fond smo imali samo članarine naših članova, a i baš smo našli da organizujemo tako jedan ozbiljan festival usred studentske pobune (ali ko je mogao znati da će se bunt desiti), pravo je čudo da smo uspeli da izvedemo skoro sve što smo zamislili. Publika mi se javljala danima i zahvaljivala na divnom događaju – mi i nismo bili svesni da smo uspeli zbog sve drame, a uz pomoć štapa i kanapa, rame uz rame i uz neizmernu ljubav prema žanru – veliki korak je napravljen. Kako Udruženje sad već ima oko 40 autora mislim da i te kako možemo da proglasimo da je Balkan noar rođen, a za osvajanje sveta nam ipak treba pomoć države! Eto, Švedska i Norveška finansiraju gostovanja svojih pisaca, kao i prevođenje njihovih dela.

GLAS: Ovaj roman živi svoj život, ali od stajanja u mjestu nema budućnosti, kakvi su dalji autorski planovi, posebno u vremenu koje, nažalost, nikad nije bilo nezahvalnije za planiranje?

MIJOVIĆ: Antene su mi uključene i već uveliko razmišljam o petom nastavku. Kada je nastajao prvi deo nije mi uopšte u planu bilo arhiviranje sumorne stvarnosti, ali onda kroz reagovanje publike shvatih da moram sve da popišem, prosto da nam se ovo više nikad ne bi desilo ponovo. Jer narod je pokazao da ne ume da uči na greškama, nažalost. Ideja je da kad jednom budemo država naša pokolenja ne budu u stanju da razumeju u kakvoj smo žabokrečini živeli. Već se mislim da uz sledeći nastavak priložim i jedan esej s linkovima do CINS-a, KRIK-a i BIRN-a, da u budućnosti publika zna da to sve ipak nije moja bujna mašta.

Plan je, takođe, da snimimo seriju, scenario za 1. i 2. sezonu je već napisan odavno, eno ga leži u fioci RTS-a, ali je svima jasno zašto se ne snima - i reditelj Srđan Dragojević i ja smo, kako bih rekla, zabranjeni jer lajemo zdušno protiv režima. Mene čak u nekim bibliotekama ne smeju da drže na polici, nego se ljudi domunđavaju, "ispod ruke" dodaju "Otpadnike" jedni drugima. Kad se izborimo za slobodu doći će i do ispunjenja te, moje želje. A onda mogu da umrem (smijeh)!

Pojačanja

GLAS: Osim dodatnog realizma na tematskom planu prvobitni tim "Otpadnika" pojačan je čitavom galerijom novih karaktera koji su ponovo, neki način, posljedica reakcija stvarnih osoba?

MIJOVIĆ: Pročitala sam negde da se Harlanu Kobenu javljaju čitaoci sa željom da osvanu u novom romanu, a da im on traži novac da im to ostvari. Ja nisam tražila šuške (smeh), ali sam osetila potrebu da uzvratim raznom, nekom, divnom svetu što su takvi sjajni, pa su Komija, Mina, Lidija, Vladimir, Vučko, Rajica, Robert i Vedrana "prepisani", a posebnu zahvalnost, tačnije, pogon za inspiraciju su mi dali Valjevka Katarina, Uglješa, inspektori Milenković i Mitić, jer su dokazali da vitezovi ne postoje samo u knjigama!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.