Андрић ријечима сачувао сјету бурних времена
БАЊАЛУКА - Ја, у ствари, никада нисам писао књиге, него рашивене и разбацане текстове, који су се с временом, с више или мање логике, повезивали у књиге-романе или збирке приповједака, говорио је некада велики књижевник и нобеловац Иво Андрић, од чије смрти је прошло 45 година.
Иво Андрић умро је на данашњи дан 1975. године у Београду.
Особењачким и јединственим кројењем ријечи, темама, идејама, замислима и великим ријечима о људима, градовима, тугама, сјетама и патњама, створио је дјела која, колико год понекад зазвучало као клише, вријеме није успјело да превазиђе.
Ове године, у Спомен-музеју Иве Андрића у Београду, приређена је изложба у част великом творцу дјела попут "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Знакови поред пута" те других бројних прича и романа.
Предвиђено је представљање издања његова прва три дјела, објављена прије сто година - "Ex Ponto", "Немири" и "Пут Алије Ђерзелеза". Ауторке поставке су Биљана Ђорђевић Мироња и Татјана Корићанац.
Одлучан и борбен, посвећен сопственом путу и забринут за свијет и друге око себе, најснажнијим, најљепшим и најстрашнијим ријечима успио је да ослика своје вријеме.
- Понекад изгледа да човјечанство од првог бљеска свијести, кроз вијекове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свог била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам пријети, и продужи илузију живота и трајања - његове су ријечи које, као свједоци урезане у овом времену, као бубњеви и данас лупају гласно о прошлости.
Хроничар времена, хроничар прошлости и можда често гласник будућности, један је од књижевних класика свеукупне књижевности ових простора.
Књижевност и историју студирао је у Загребу, Кракову, Грацу и Бечу. Докторирао је историју 1924. године дјелом "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине".
Током Првог свјетског рата хапшен је, између два рата био је амбасадор Југославије у Берлину, а након Другог свјетског рата живио је у Београду.
Нобелова награда за књижевност уручена му је 10. децембра 1961. Тада је прочитао свој говор "О причи и причању".
- Моја домовина је заиста "мала земља међу свјетовима", како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цијену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп свјетлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу свијета на њене културне напоре и то управо у вријеме када је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дјела почела да продире у свијет, у оправданој тежњи да свјетској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању - дио је Андрићевог говора на тадашњој додјели признања у Шведској.
Својим дјелима, која су прожета историјом, осјећањима, легендама и предањима, дубоко је ушао у велике проблеме постојања и приказао друштво прошлог вијека.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.